Врањска Гимназија - шетња кроз историју

Те 1881. Године, Гимназија је основана актом министарства кнежевине Србије, четири године након што је Врање ослобођено од Турака. На самом почетку Гимназија је имала два разреда и била је смештена у згради Харемлука, а први директор био је Ђорђе Ницић. Најпре су наставни кадрови претежно долазили из Београда, касније су то били школовани Врањанци, а између два светска рата и велики број руских емиграната. Већина садашњих професора седела је у клупе врањске Гимназије.

ПРВА ИНВЕСТИЦИЈА ДРЖАВЕ У НАШ ГРАД

Зграда је грађена од 1931-1934. године. То је била прва инвестиција државе у наш град после Првог светског рата. Тада је на другом спрату урађено седам рељефа југословенских великана: Вука Стефановића Караџића, Боре Станковића, Ивана Гундулића, Светог Саве, Ивана Мажуранића, Франца Прешерна, Петра Петровића Његоша.

Под бугарском окупацијом за време Другог светског рата, престала је са радом и претворена у полицијски казамат, а рељефи су потпуно уништени, као још један симболичан покушај уништавања идентитета људи на овом простору. Потом је њен рад обновљен, 1945. године, када је била подељена на мушку и женску гимназију, а затим спојена у Државну потпуну мешовиту гимназију. Пререгистрацијом у образовни центар, 1990. постаје Гимназија Бора Станковић.

Пре пет година урађена је реконструкција зграде, поводом 130 година њеног постојања. У нову Гимназију, ученици су ушли две године касније, а до тада се настава одвијала у другим врањским школама.

Реч професора одзвања школским простором, а ђаци је чувају одлазећи да усавршавају своје знање и трагају за животним позивима. Неки ученици врањске Гимназије обележили су њену историју, између осталог, отац Јустин Поповић, историчар Јован – Хаџи Васиљевић, а, свакако и књижевник Борисав Станковић, чије име данас и носи