Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Дејан Поповић: "Држава не разликује типове ИТ стручњака"

Bookmark and Share

02.02.2018 Данас

По оцени академика Дејана Поповића, могућност за запошљавањем преко 20.000 људи у ИТ сектору је фама

Дејан Поповић: "Држава не разликује типове ИТ стручњака"

Све бројке о потребама запошљавања у ИТ сектору су паушалне, без критеријума и икаквог плана, како се генерално барата бројкама код нас.

Први проблем настаје када се каже софтвер – нико не зна на шта се ту мисли. Ми морамо да разграничимо софтвере озбиљног типа који производе иновације и стварају неку нову вредност на глобалном нивоу, од оних успешних компанија које су направиле бизнис, али је за њихове потребе сасвим довољно да имају „полуписмене“ програмере, који су талентовани и могу добро да одраде неки посао, то држава не види и не разликује – објашњава академик Дејан Поповић, дугогодишњи професор Електротехничког факултета и професор емеритус на Универзитету Алборг у Данској, у разговору за Данас.

* У неком тренутку у нашим медијима појавила се бројка од око 20.000 могућих радних места у ИТ сектору, да ли заиста постоји потреба за толиким бројем стручњака из ове области?

– Први проблем настаје када се каже софтвер – то не да је паушално, то је без мере и критеријума као и сви други процеси овде. Највећи број људи који су потребни у неком делу ИТ-а, да га назовем програмском, јесу „полуписмени“ програмери, који треба да направе неке ситне ствари, не да развијају глобални софтвер. И зато када се каже да нам фали 22.000 стручњака онда би то требало разврстати и рећи ко шта ту заправо ради. То нико жив није направио, нема никакве класификације, на највећем броју места ти полуобразовани људи, који су талентовани могу јако добро да ураде посао. То је потпуно фантастично, они могу да ураде невероватне ствари и имају знања за комбиновање, међутим то није глобално решење запошљавања.

* А где се образују ти људи, да ли сви морају да имају диплому факултета, или ИТ сектор прихвата и оне који су завршили курсеве, обуке…?

– Постоје технички факултети, где се људи уче и хардверски део, што је прилично важно да би се разумела ограничења уређаја, главно ограничење је да рачунар може да уради само оно што сте му ви рекли. Онда имамо другачије школе као што је баш софтверско инжењерство и то се разликује од писања програма. И постоји највећи број оних оперативаца, и ја верујем да су они највећи део те цифре о којој се прича у контексту запошљавања у ИТ сектору. То је неки средњи ниво образовања, они не морају да студирају ЕТФ шест година да би знали да напишу програм. Али све те разлике и нијансе држава не види.

* Да ли макар тржиште види те нијансе? Какве су могућности за запослење свих тих образовних профила код нас у домаћим компанијама из ИТ сектора?

– С једне стране имамо пример две велике фирме из Новог Сада које успешно послују а израсле су из активности пар паметних професора и до саду су запослиле око 5.000 људи заједно. Једна екипа је развила хардверске делове и патенте да на телевизору можете да прочитате колико који утикач струје троши. То су софтвери озбиљног типа. С друге стране су успешни људи као што је Бранко Милутиновић, који је основао познату фирму Нордеус, они производе игрице, то је озбиљан бизнис, и таквих код нас има још.

* Али чини се да млади виде и знају све те разлике, велика је тражња за образовањем о модерним технологијама, како онда и даље нема довољно стручњака?

– Не можемо да произведемо такве стручњаке у овом систему јер талентовани људи не виде своју будућност ако се нису уписали у партију. Рецимо, од 22 студента на 4. години ЕТФ-а, 18 њих ће да упише следеће године поново четврту годину студија, али у Европи. Значи они ће спремно да изгубе једну годину да би отишли одавде.

* Да ли постоји нешто што би наш образовни систем могао да уради да их задржи овде? Шта то треба да им понудимо?

– Велики пропуст у нашем образовању је што јако велики број људи још увек сматра да постоје бесплатне ствари. Нема ничег бесплатног, само је питање кад платите и ко плати. Човек мора да научи шта треба да уложи да би му се нешто вратило, зато немамо кадрове. Ми то морамо у свести да променимо – да не очекујемо да ћемо зарадити богатство за пар дана. Ако некоме понуде посао у државној фирми – да пише софтвер за 500 евра, а иза ћошка му приватна фирма даје 2.500 евра, наравно да ће да оде тамо. Али тамо схвати да га неко израбљује, па одлучи да сам направи посао.

* Сами сте рекли да то „иза ћошка“ обично буде иностранство, да ли је то једино решење?

– Многи од њих сматрају да је одлазак из земље једино решење, ја се са њима не слажем, јер знам како то изгледа у свету, и тамо је општа криза. Живимо у периоду дигитализације и роботизације – један робот који почне да ради замени пет до шест радника, то значи да оног тренутка када напишете парче софтвера и оспособите тог робота, ви сте укинули радна места за пет људи. Није то једноставно, друштвено гледано, стварајући с једне стране могућности, с друге стране их укидате.

* Чему онда ми да се надамо, ако је и свет збуњен тим новим трендовима, како да се прилагодимо?

– Ми морамо да мењамо своју културу размишљања. Увођење софтвера на шалтере истовремено захтева и спремност и отвореност људи да прихвате те промене – значи морате да имате неког ко неће да дође на шалтер и да чека пензију, то мора да се промени у глави човека. Није довољно осмислити нови систем, написати програм, људима мора да се објасни какав бољитак у њиховом животу то доноси. А наравно код нас, с обзиром на неписменост и сиромаштво, то теже функционише.

Александра Поповић, Данас

Коментара: 0


#   информатика  ИТ  интервју  Дејан Поповић
@




[ Додај коментар ]