Енвер Петровци: Остала је пуста жеља да играм Миткета у Коштани!

Дуго година нисте били у Нишу, какав је осећај, како Ниш сада изледа?

 - Био сам пре пар година кратко, али само у пролазу, приватно. Али овако и овим поводом .. . баш дуго.. Ниш се доста променио, лепши савременији, али морам да признам, некао ми је био више мераклијски раније са старим кафанама.. (осмех).

Одакле сарадња са Бајићем?

- Он ми је понудио улогу у филму „Браћа по бабине линије“, улогу Грујице, српског сељака и ја сам великим задовољством прихватио, без размишљања, односно када сам видео сценарио. Био је то изазов вратити се на српску филмску сцену.

Како живите у Приштини, посао?

 - Нажалост нема посла, нема интересовања за културу ни мало. Основао сам приватно позориште у кући мога оца „Очево позориште“, али као што сам већ рекао, нема интересовања, нема ни средстава.

Искуство у Тирани?

У Тирану сам отишао пре свега због језика, то је била моја предност у потрази за пословном срећом. Радим неке пројекте и предајем, режирам. . Ради се. . .

Да ли би сте се вратили у Србију, Београд?

 - Нажалост немам више стан тамо, продао сам га, али жеља постоји и ако се оставре неки услаови, зашто да не? Или барем на неко време . .Лепо је радити у Србији.

Да ли сте у контакту са неким од колега из бивше земље?

 -Раде Шербеџија, са њим сам  највише у контакту био у току мог избеглиштва, а и сада..

Кажу да Вам је неостварена жеља да играете Миткета у Коштани?

 -Ух  да, то ми је велика жеља и није битно да ли ће то бити Народно позориште у Београду или у неком другом граду Србије. Живим за тај дан и надам се да ће ми се жеља испунити.