Стефан Радовић: Борба је једина опција

Због чега си се одлучио да будеш јавно и медијски видљив?

- Мислим да је јако битно користити погодан медијски простор за слање порука другим ЛГБТ особама да нису саме и да нема ништа лоше у томе што смо припадници ЛГБТ популације – лоше је друштво.

Зашто је битно јавно исказати свој идентитет? Да ли је то значајно зато што једино то може гарантовати адекватну борбу за оно што нам је потребно?

- За сада јесте битно. Хетеросексуални људи не могу уопште да замисле који су то изливи тешких емоција и страхова разних врста који долазе из дана у дан код људи који имају истополну оријентацију. Живот у изолацији, у кривици коју им је на метнуло друштво. Поготово у мањим местима.

Реци нам нешто о важности подршке породице, блиских особа, познаника, друштвене заједнице у којој живимо?

- Подршка је од огромне важности, па макар имали само једну особу поред себе која нас подржава. Ја нажалост када сам се декларисао као хомосексуалац нисам имао подршку породице, не могу да кажем да је и сада имам у потпуности али су се ствари и те како промениле на боље.

У каквим сте ви сада односима са својом породицом?

- У далеко бољим него раније. Заправо ја са мајком и сестром никада и нисам имао проблема, ''проблем'' је био мој отац коме је моје признање да сам геј и ако је он дубоко у себи то одавно знао тешко пало па је реакција била јако бурна. Иначе, највећи проблем код свих припадника ЛГБТ популације након признања својој породици сексуално опредељење заправо и јесте то не прихватање у том тренутку, али временом све дође на своје место.

Какав је ваш став о одржавању геј параде?

- У Србији је донет закон против дискриминације и поставља се питање да ли је тај закон донет само да би добили од неког плус или треба на делу да га применимо. Која год група грађана изражава незадовољство у складу са законом, ја то подржавам.

Мислите ли да ће ове године бити одржана парада?

- Да би Прајд успео потребно је да држава и градске власти преузму одговорност. Лепо је бити оно што желиш да будеш, а један лезбијски и геј слоган каже: Сваки пољубац је револуција. Држава мора да схавти да нема ништа прече од људких права.

Можемо ли уопште говорити о побољшању ЛГБТ права у Србији?

- Апсолутно! Међутим, још увек има ултра десничара који хоће то да зауставе. Они нас не могу зауставити, али засигурно успоравају развој људских права. Србија већ има пуно грађанки и грађана који су лезбијке и који су геј, транс. То је чињеница. Ова држава и друштво мора ће то прихватити.

На том путу борбе доживљаваш често насиље због свог родног или сексуалног идентитета?

- Постоји јако пуно ЛГБТ особа које свакодневно трпе и насиље и дисркиминацију, али једноставно случајеве из страха не пријављују полицији. Јер постоји велико неповерење да нешто може да се пријављивањем промени, то је свкакако велика грешка јер свака особа треба да пријави насилника а онда је на потезу тужилаштво. Тако да насилника увек треба пријавити и ја то увек чиним.

Какву ти сарадњу као неко ко се јавно декларисао и бори за права ЛГБТ поулације имаш са државним институцијама?

- Наилазио сам пар пута приликом одлазка у поједине државне институције на разне непријатности, али би се увек након тога ту вратио још пар пута јер је борба једина опција увек, а ја неко ко никада не одустаје. Права Лавчина и то не само у хороскопу (смех).

Да ли има пуно ЛГБТ особа на подручију Топличког и Нишавског округа?

- У свим браншама и свуда око нас има пуно ЛГБТ особа. Ту је рецимо на пример и пуно лекара који ће можда баш сутра да спасу ваш или живот вама драге особе.

Увек говориш што би се рекло отворено и ''Без длаке на језику'' и ако то често засмета већини?

- Никада нисам подилазио мишљењу већине. Ја не играм по тактовима свеопштег одобравања. На тај начин бих самог себе изневирао. Говорим истину по цену свега. Не идем ко многу други линијом мањег отпора. Чак и када то значи да радим против себе. У Србији преовладава малограђански синдром сажет у ставу – боље ја да ћутим, да се ником не замерам, зарадим себи за ‘леба и гледам своја посла, има ко ће, не морам ја и ако о љидским правима не сме да се ћути.Због свега што говорим из сопствене, људске потребе имам само јако лоша искуства и проблеме. Једни ме сматрају храбрим, други лудим. Али ми није потребан нико да ми потврди да радим праву ствар. Знам да је тако. Моје срце зна. И видећете, за пет, десет, двадесет година, јер поновићу по ко зна који пут нема ничег важније од људских права.