Ивана Младеновић добитница награде Отисак Горана Паскаљевића на 19. ЛИФФЕ-е интернационалном фестивалу филмске режије

ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ ОТИСАК ГОРАНА ПАСКАЉЕВИЋА ЗА АУТЕНТИЧАН АУТОРСКИ ИЗРАЗ НА 19. ЛИФФЕ-У ЈЕ ИВАНА МЛАДЕНОВИЋ

Уметнички савет и Одбор Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије – ЛИФФЕ, заједно са Кристином Паскаљевић, супругом прослављеног редитеља Горана Паскаљевића, додељују награду Отисак Горана Паскаљевића Ивани Младеновић, за аутентичан ауторски израз, изграђен филмски језик и стваралаштво које, кроз оригинално и непосредно сагледавање стварности, афирмише човекољубље, разумевање и толеранцију. “У њеним филмовима препознајемо посебну сензибилност према човеку и његовој свакодневици, као и храброст да се сложене друштвене и личне теме сагледају без поједностављивања и стереотипа. Својим радом Ивана Младеновић потврђује вредности које су обележиле стваралаштво Горана Паскаљевића – веру у филм као простор сусрета, емпатије и разумевања међу људима.“

Филмска ауторка Ивана Младеновић говори за 19. ЛИФФЕ:

Пре свега, велико хвала на овој награди. Заиста је нисам очекивала. Ове године добила сам награду „Александар Саша Петровић“ на Фестивалу ауторског филма и награду „Душан Макавејев“ коју додељује Удружење филмских уметника Србије, УФУС, а сада и „Отисак Горана Паскаљевића“. Без лажне скромности, тешко ми је да поверујем, али не могу да кажем да ми није бескрајно драго. То су аутори уз чије сам филмове одрастала. Врло рано сам осећала да у њиховим филмовима постоји нешто субверзивно, нешто што тада нисам до краја разумела, али што ми је говорило да постоји храброст да се о животу прича јасно и истинито, и врло често кроз хумор. Горан Паскаљевић је за мене управо такав редитељ, неко ко је кроз судбине „малих људи“ умео да говори о много ширим стварима, а да никада не изгуби човека из вида. У његовим филмовима никада немам осећај да аутор жели да буде испред људи које снима. Верујем његовим ликовима и верујем ситуацијама. Његове филмове смо гледали на телевизији, знамо дијалоге напамет. Људи су се у њима препознавали. Тај спој хумора и трагедије, али пре свега потреба за хуманошћу и разумевањем људи са маргине, дубоко је обележио филмове Горана Паскаљевића као и југословенски филм тог времена, а сигурно је оставио траг и на мене много пре него што сам тога постала свесна.

Које Вас приче окупирају и шта Вас највише креативно провоцира?

До сада сам направила четири дугометражна филма, један документарни и три играна, и скоро сви су на неки начин настајали из стварних живота појединаца које сам упознавала, а чије су ме приче дирнуле или за које сам пожелела да истрајем у њиховом причању. Радила сам са аутобиографским књигама и текстовима које су писали људи са маргине, а онда су ти исти људи заједно са мном учествовали у поновном извођењу, односно реенацтменту, сопствених искустава, глумећи себе на платну. Мислим да је за мене управо то искуство да нешто радимо заједно било можда и најважније у целом процесу. Хумор ми је ту веома важан, наравно уз емпатију. Људи су много компликованији да би се посматрали само кроз свој друштвени положај или несрећу кроз коју пролазе. Често смо противречни, непријатни, нежни, себични, великодушни, све у исто време. Мислим да ме управо то занима.

ЛИФФЕ је фестивал посвећен редитељима. Каква је данас позиција редитеља у филмском стваралаштву и каква је његова будућност?

Мислим да је данас веома тешко бити редитељ, посебно у нашем делу Европе. У мору серија, платформи и садржаја који мора брзо да пронађе публику, све чешће се размишља о томе шта може добро да „прође“, шта може да се прода и кога ће нека тема занимати. Не мислим да је то нужно малициозно или опортунистичко. Људи желе да њихови филмови буду виђени. Али такав систем ипак мења начин на који размишљамо о филму. Проблем је и што ми заправо немамо могућност да редовно вежбамо свој занат, нарочито јер финансирање једног филма траје четири-пет година. Често смо истовремено сценаристи и редитељи, годинама покушавамо да финансирамо један пројекат, а онда једном у пет година коначно дођемо на сет и имамо осећај да смо у међувремену све заборавили. Филмови се све теже финансирају и све теже праве. Али мислим да се велики аутори никада не појављују сами од себе. Не верујем много у идеју неког потпуно изолованог генија. Велике нове идеје у уметности некако увек настају унутар неке заједнице, кроз размену међу људима. Тако је било и са великом генерацијом југословенских редитеља из које је израстао Горан Паскаљевић, а слично сам видела и у Румунији после 2005. године. Ти људи су били окружени другим редитељима, писцима, глумцима, продуцентима, идејама, разговорима и експериментима. Утицали су једни на друге. Индивидуалност јесте важна, али најбоље функционише када постоји средина у којој различити људи могу да раде, греше, експериментишу и утичу једни на друге. А за то је неопходна озбиљна и континуирана подршка система, а нарочито државе.

Ивани Младеновић, награда ће бити уручена 19. септембра у оквиру церемоније доделе фестивалских награда и затварања Фестивала.

Тема овогодишњег конкурса за статуету Отисак Горана Паскаљевића је био филм ’’Пас који је волео возове’’. Кристина Паскаљевић и Удружење сликара и љубитеља сликарства Корњача, које је расписало конкурс за статуету, одабрали су победничко решење чији је аутор млади уметник Страхиња Зоћевић. Образложење жирија: ’’жири је ово решење издвојио због његове скулпторске јасноће, компактности и непосредне везе са филмом „Пас који је волео возове“. Пас и воз, као два препознатљива мотива филма, спојени су у једну помало необичну и нежну целину. Скулптура кроз ту везу отвара асоцијације на кретање, путовање и трагање, али истовремено носи и оно што је карактеристично за филмски свет Горана Паскаљевића-спој свакодневног и поетичног. Једноставна форма тако превазилази пуку илустрацију филмског мотива, док однос фигуре, воза и постамента омогућава да статуета функционише као целовито скулпторско дело’’.

Ивана Младеновић је рођена у Кладову. Филмску режију је дипломирала на Националном универзитету за филм и позориште у Букурешту где више од две деценије живи и ради. Њени кратки студентски филмови, приказивани су и награђивани на бројним светским филмским фестивалима. Први дугометражни документарни филм ’’Угаси светло’’ је премијерно приказан на Трибека фестивалу у Њујорку, да би затим освојио награду Срце Сарајева за најбољи документарни филм. Ауторка је филмова ’’Војници. Прича из Ферентарија’’ и ’’Ивана Грозна’’.

На 19. ЛИФФЕ-у биће приказан филм Иване Младеновић ’’Сорелла ди цлаусура’’ 18. септембра у 21.00 у Народном позоришту, док ће разговор са добитницом награде Отисак Горана Паскаљевића бити приређен 19. септембра у 17.00 у холу на првом спрату Лесковачког културног центра.

19. ЛИФФЕ биће одржан од 15. до 19. септембра у Лесковцу.

Опширније Медија центар 016