Изложба Владимира Величковића у галерији Арт 55 у Нишу

Вероватно, највећи живи српски сликар, представиће се нишкој публици цртежима из периода 1962 – 1998.

Предговор за каталог је писао проф. Давор Џалто, а изложбу ће отворити Слободан Радојковић.

Изложба се отвара у четвртак, 1.10.2015. од 19.00 и трајаће до 17.10.2015.
 

проф. др Давор Џалто: Цртежи Владимира Величковића

Узнемирујуће идеје и призори – то је опис који се често може чути у вези са Величковићевим радом. Том узнемирењу, напетости, неретко и морбидности призора, придружује се и веома велика динамичност Величковићевих цртежа али и својеврсна агресивност и деструкција који постају елементи стваралачке методологије. Ове две последње карактеристике су од значаја како за формални тако и за идејни сегмент Величковићевих цртежа. Површина цртежа (или слике) је полигон који Величковић користи на веома динамичан начин, неретко “нападајући” саму дводимензионалност радне површине, подвргавајући је цепању, гребању, лепљењу, деформацији, другим речима стваралачком процесу који наглашава њену структуру, материјалност, чинећи је готово тродимензионалном реалношћу; тако сликарска (цртачка) површина постаје активан учесник у настанку уметничког дела, не просто пасивна позадина на којој се одвија стваралачки процес.

Управо због ових одлика је Величковићево стваралаштво већ оцењено, чини ми се с правом, као егзистенцијалистичко у свом усмерењу. Том својом одликом се његови радови надовезују на сличне тенденције у оквиру уметности двадесетог века у којима су ликовна средства, почев од линије, преко текстуре и саме сликарске материје, до физичких димензија уметничког дела, изражавале нешто од егзистенцијалне запитаности и анксиозности. Наравно да стварање осећаја узнемирења, напетости или суморности ради њих самих није била ни намера нити резултат ових тенденција, као што то није случај ни у Величковићевом стваралаштву. Пре би се могло рећи да је узнемирење или анксиозност својеврсна методологија која схвата озбиљност егзистенцијалних питања са којима се суочавамо, као и места стваралачког процеса унутар постојања ком смо изложени. Тако узнемирење, суморност, некад и патетичност (=снага) призора постају средства израза једног суштински хуманог па и оптимистичног погледа на свет. Узимајући озбиљно трагедију постојања као и трагичност стваралачког акта, постајемо способни да се са том трагичношћу ухватимо у коштац и да покушамо да стварамо једну другачију егзистенцију.
Индикативан је, у том смислу, мотив гаврана, кога често срећемо у Величковићевим радовима. Гаврани су свесно коришћени као, по Величковићевим сопственим речима, “персонификација зла” и као симбол “црних облака.” Гаврани су “варљиви, насилни, злосутни и наговештавају нека црна времена.” Па ипак, свесно или не, симболика гаврана превазилази један, такорећи, егзистенцијални песимизам који посматрачи често повезују са Величковићевим сликарством. Не одустајући од хватања у коштац са трагичношћу и већ наглашеном озбиљношћу егзистенцијалних тема, зарад наивног и крајне површног оптимизма, толико честог у савременој (поп) култури, коришћење симбола гаврана може имплицирати један другачији оптимизам до ког се стиже проживљеном егзистенцијалном забринутошћу. Гавран ту постаје згодна метафора, с обзиром на његово дуално значење, као симбол таме, облака и егзистенцијалног песимизма, али и као симбол исконске мудрости (Ананда гавран), онога који је сведок стварања света, који не бежи од трагичности постојања, распадања и смрти, али који истовремено схвата и њихов смисао.

Наравно, оно што Величковићев рад јасно одваја од већине егзистенцијалистичкој философији склоних уметничких тенденција средине и друге половине двадесетог века, јесте његова склоност ка фигурацији и већ описана прецизност и стабилна конструкција цртежа. Фигурација у контексту Величковићевог рада није просто ненаплаћени дуг традицији академског сликарства, нити је згодан изговор за повратак различитим традицијама као начину утемељења сопственог израза, што је као методологију легитимисала постмодерна. Пре ми се чини да је ова фигурација, заједно са другим изражајним елементима (попут линије), нешто што Величковићу пружа слободу израза, могућност за уобличавање уметничких идеја. Најбоља илустрација ове поетике су право његови цртежи, који често комбинују фигурацију и апстрактне формалне елементе (дијаграме, шеме, паралелне, готово математички презине линије и сл.). Ово доприноси комплексности ликовног језика дајући, с једне стране, реалистичност (супстанцу, онтолошки реализам) апстрактним формама и ослобађајући, са друге стране, фигуративне форме миметичког детерминизма (дајући им, другим речима, одређени апстрактни квалитет).

Пажљивом посматрачу не може промаћи ни наглашен покрет на Величковићевим цртежима и сликама, који продубљује али и усмерава егзистенцијалну драму. Почев од покрета као чисто формалног својства композиција, могуће је говорити и о покрету као наглашеном егзистенцијалном мотиву. Ја тај мотив разумем као реализам конкретне егзистенције и реализам стваралачког процеса којим та конкретна егзистенција манифестује своје “ја”. То је покрет који одбија пасивно прихватање фатума и који се залаже за један егистенцијални покрет напред. Тај покрет је можда и израз наде да ће ипак, да се послужим једном Величковићевом метафором, на крају “гаврани одлетети”.