Како је Ниш волео своје рок музичаре

Са нишке калдрме поникли су Галија и Мама Рок, а када је Кербер са суботичког фестивала донео титулу својим ''Мезимцом", град су украсили графити захвалних Нишлија. Више него у иједном граду у Србији, негована је култура клупских свирки, на чуђење придошлица са стране.

Многих таквих клубова више нема, тек их се Нишлије, рађане 50-их и 60-их са сетом сећају. И у тим сећањима имају готово култни статус као Клуб Rock 69, популарна дискотека Тринаестица, кафићи Хектор, Пан, Underground те Музички клуб 81 у ком је Галија недељом свирала матине. Ниш је био град домаћин добрих рок фестивала, на којима су наступали познати бендови а прилику за афирмацију добијали пре свега и многи млади, тек стасали нишки музичари.

У комбинацији са добром староградском музиком којој се приклањало старије друштво у опет култним нишким кафанама, Ниш је одисао духом урбаности и културе а све у свему је био леп град и у очима суграђана и у очима путника намерника. Поштовао се неписани боемски ред и бонтон који је подразумевао девизу: Своје друштво, свој сто и тиху кафанску песму, без шенлучења и непристојне дерњаве. Рок фестивали су се одржавали и у средњим школама. Један за другим, ти фестивали су се гасили. Један за другим, одлазили су и сами познати нишки рок музичари.

Истини за вољу, Нишлије су најдуже успеле да се одупру најснажнијем таласу турбо фолк музике који је преплавио читаву земљу невеселих деведесетих. Одолевали су том насиљу над културом и добрим укусом доста дуго. На жалост, ствари су се прилично промениле. У Нишу с почетка 21. века ништа више није исто. То се најбоље види у летњим месецима када је јасно да је турбо култура коначно узела данак и међу Нишлијама и Нишлијкама, трагично гађајући младе. Из вртића и играоница се уместо некада неприкосновеног Бранка Коцкице, све чешће чују ''звезде" новокомпонованог шунда, деца чак изводе и кореографију уз такву музику.

У време трајања џез фестивала Нишвил из околних клубова и кафића непристојно трешти турбо фолк музика која омета извођаче и гледаоце да уживају у квалитетним звуцима. На жалост, таква сцена се понавља и у току трајања филмског фестивала а што је у ствари најжалосније, све већи број младих људи свој лични идентитет проналази у све краћим сукњама и све вртоглавијим штиклама које излазе из бесних аутомобила из којих, опет по правилу, бескрајно гласно одзвања кич.

Музичка суб-култура која смењује стварне вредности осим што утиче на масовно убијање укуса и естетских правила, доводи и до масовног духовног осиромашења ионако кризом и стресом пољуљаног друштва. Ниш се од града мирних, мирољубивих, помало занесених људи претвара у град људи, осиромашених језичких потенцијала којима је једино мерило квалитета јефтина забава. Некадашњу градску елиту коју су сачињавали уметници, музичари и боеми заменила је квази елита која потсећа на београдске сплавове али је свакако неприродна у граду у ком сплавова нема.

Хајде да се подсетимо тог некадашњег Ниша, који је имао сопствени израз и квалитет, тог Ниша који нас је волео и који смо ми волели, с разлогом. Да поменемо све оне Нишлије из света културе и уметности, које су га чиниле таквим. Иако свесни да су неки процеси у сваком граду незаустављиви, хајде да од заборава сачувамо оне нишке уметнике којих више нема да, како је баш један од њих, познати нишки песник и боксер, својевремено записао не дозволимо да ''њихова смрт умре у нама".

Намера нам је да практично испричамо лепу и сентименталну причу о музичкој сцени Ниша у периоду од 1970 до данашњих дана. Јунаци наше приче су нишки музичари и уметници који су обележили то раздобље. Од најпознатијих - Лутајућа срца, Галија, Кербер, Мама Рок, Флеке, Там Там, Новембар, па до опет Нишлијама добро познатих, а Србији нешто мање - Контраритам, Крамер, Романтичне боје, Дед Керингтон, Арнолд Лејн & Алхемија, Агнус Деи, Хедхантерс... Сви они су буквално живели за рок музику и нишку рок сцену.

Оно што је карактеристично јесте да се већина њих, иако су одлазили повремено, попут Најде који је певао са Смаком и Генерацијом 5, ипак трајно везала за град Ниш, упркос томе што су могли каријере да граде и на неким перспективнијим местима. Зашто је то тако?

Посебан део посвећујемо оним Нишлијама из света музике којих више нема и њиховом значају за креирање те, тада тако лепе, урбане слике града, који све више пред нашим очима ишчезава.

Поред приче о самим музичарима и ономе што су значили за позитивну промоцију Ниша у земљи и свету, говоримо и о узроцима евидентно измењене слике града и променама у самом друштву које су се дешавале паралелно са променама музичких трендова. О томе говоримо са Нишлијама свих генерација, али и са социолозима, психолозима и другим знаменитим Нишлијама. Може ли икада Ниш вратити своје питомо лице? Можемо ли се као град ипак одупрети потпуном потонућу у шунд субкултуру и на који начин? На то питање одговор сигурно нећемо добити тако брзо.