ПИП 2016: МОЈЕ ДЕТЕ - На маргинама живота

Прича о Ромима или о нама свима? Ово питање се с правом намеће након гледања представе „Моје дете“ у извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта.

Овај текст о животу Рома не нуди, нити му је то циљ, ону драмску дубину какву имамо, рецимо, код Горког у Макар Чудри, или у „Скупљачима перја“ Саше Петровића, или у Кустуричиним филмовима о овој друштвено маргинализованој популацији, коликод се ми заклињали у прокламацијама у њену равноправност.
Ово је позоришна представа о Ромима, у првом реду, али су теме којима се бави свакидашње, рекло би се огољени живот или, прецизније, преживљавање у сиромаштву, беди, у окружењу какво јесте, на друштвеним и животним маргинама… Трагикомедија.

Фабула је врло једноставна. Девојчицу Ранку (Јована Гавриловић) у десетој години живота силује један од старијих рођака, њена мајка Мирка (Ивана Николић) да би је спасла даје је у сиротиште, чувајући тајну о томе до саме смрти. У сиротишту Ранка налази младића Мишка (Младен Совиљ), који заправо чини противтежу њеног дотадашњег мучног живота, и затрудњује. Мајка на самрти саопштава оцу Боркану (Андреј Шепетковски) тајну о Ранки у сиротишту, али и истину да је силоватељ рођак Зуле (Владан Милић), који их све време материјално помагао. У збирној улози Институције појављује се још Јелисавета Орашанин. Важна компонента у игри свих глумаца је да су избегли замку карикирања ликова. Говор (деформисани српски језик) дат је малтене само у назнакама.

Ако бисмо истицали неке од актера онда су то, без икакве сумње, Јована Гавриловић и Ивана Николић. Задивљујуће је са колико успеха је Јована Гавриловићева ушла у лик десетогодишњакиње док је Ивана Николић блистала у интерпретацији дубине мајчиног бола, суочене са одрицањем од детета ради његовог спаса.

У разговору након представе, који је и овога пута модерирао Слободан Савић, а у коме су учествовали писац Стојан Срдић, глумице Јована Гавриловић и Ивана Николић, те глумац Андреј Шепетковски, сазнајемо најпре како је настала драма. „Драму „Моје дете“, замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто јој певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: „Ово је моје дете, а певам на мом, на циганском.“ Дуго сам је посматрао, а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила ми је место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу.

Као дванаестогодишњакиња затруднела је са својим другом играјући се „маме и тате“ за нову годину. Скоро до пред сам порођај није знала да је трудна, а кад је то постало очигледно, мајка ју је довела у дом за децу без родитеља где се породила. Ту је и остала, јер јој је мајка у међувремену умрла. Такође ми је рекла да ју је пре тога, кад је имала десет, можда једанаест година насилно обљубио неки рођак... Хтео сам да записујем то што је говорила, али није ми дозволила. Нисам ништа записао, ни тада, а ни касније, али сам у сећању носио то младо лице са лепим дететом у крилу. Да сећање не би избледело, написао сам ову драму“, испричао је њен аутор Стојан Срдић.

Додајмо још да врло једноставна сценографија Милице Вучковић (раширен тепих, изнад закачен облачак, а по поду су набацане цигле и лутке) симболизује разорени дом и расуто детињство, основну нит ове драме.

Часлав Васиљевић

* Аутор је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар

Алексиначке вести