PIP 2016: MOJE DETE - Na marginama života

Priča o Romima ili o nama svima? Ovo pitanje se s pravom nameće nakon gledanja predstave „Moje dete“ u izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta.

Ovaj tekst o životu Roma ne nudi, niti mu je to cilj, onu dramsku dubinu kakvu imamo, recimo, kod Gorkog u Makar Čudri, ili u „Skupljačima perja“ Saše Petrovića, ili u Kusturičinim filmovima o ovoj društveno marginalizovanoj populaciji, kolikod se mi zaklinjali u proklamacijama u njenu ravnopravnost.
Ovo je pozorišna predstava o Romima, u prvom redu, ali su teme kojima se bavi svakidašnje, reklo bi se ogoljeni život ili, preciznije, preživljavanje u siromaštvu, bedi, u okruženju kakvo jeste, na društvenim i životnim marginama… Tragikomedija.

Fabula je vrlo jednostavna. Devojčicu Ranku (Jovana Gavrilović) u desetoj godini života siluje jedan od starijih rođaka, njena majka Mirka (Ivana Nikolić) da bi je spasla daje je u sirotište, čuvajući tajnu o tome do same smrti. U sirotištu Ranka nalazi mladića Miška (Mladen Sovilj), koji zapravo čini protivtežu njenog dotadašnjeg mučnog života, i zatrudnjuje. Majka na samrti saopštava ocu Borkanu (Andrej Šepetkovski) tajnu o Ranki u sirotištu, ali i istinu da je silovatelj rođak Zule (Vladan Milić), koji ih sve vreme materijalno pomagao. U zbirnoj ulozi Institucije pojavljuje se još Jelisaveta Orašanin. Važna komponenta u igri svih glumaca je da su izbegli zamku karikiranja likova. Govor (deformisani srpski jezik) dat je maltene samo u naznakama.

Ako bismo isticali neke od aktera onda su to, bez ikakve sumnje, Jovana Gavrilović i Ivana Nikolić. Zadivljujuće je sa koliko uspeha je Jovana Gavrilovićeva ušla u lik desetogodišnjakinje dok je Ivana Nikolić blistala u interpretaciji dubine majčinog bola, suočene sa odricanjem od deteta radi njegovog spasa.

U razgovoru nakon predstave, koji je i ovoga puta moderirao Slobodan Savić, a u kome su učestvovali pisac Stojan Srdić, glumice Jovana Gavrilović i Ivana Nikolić, te glumac Andrej Šepetkovski, saznajemo najpre kako je nastala drama. „Dramu „Moje dete“, zamislio sam davne 2004. godine, kada sam upoznao devojčicu koja je tek ušla u trinaestu godinu i koja je u krilu držala šestomesečnu bebu i nešto joj pevušila. Upitao sam je čije to dete tako brižno čuva i na kojem mu to jeziku peva. Prvo se malo uplašila, a onda je tiho i ponosno rekla: „Ovo je moje dete, a pevam na mom, na ciganskom.“ Dugo sam je posmatrao, a zatim upitao za dozvolu da sednem pored nje. Nasmešila se i napravila mi je mesto na klupi. Ništa je nisam pitao. Dugo sam sedeo i gledao u nju i u bebu, a onda je ona počela svoju priču.

Kao dvanaestogodišnjakinja zatrudnela je sa svojim drugom igrajući se „mame i tate“ za novu godinu. Skoro do pred sam porođaj nije znala da je trudna, a kad je to postalo očigledno, majka ju je dovela u dom za decu bez roditelja gde se porodila. Tu je i ostala, jer joj je majka u međuvremenu umrla. Takođe mi je rekla da ju je pre toga, kad je imala deset, možda jedanaest godina nasilno obljubio neki rođak... Hteo sam da zapisujem to što je govorila, ali nije mi dozvolila. Nisam ništa zapisao, ni tada, a ni kasnije, ali sam u sećanju nosio to mlado lice sa lepim detetom u krilu. Da sećanje ne bi izbledelo, napisao sam ovu dramu“, ispričao je njen autor Stojan Srdić.

Dodajmo još da vrlo jednostavna scenografija Milice Vučković (raširen tepih, iznad zakačen oblačak, a po podu su nabacane cigle i lutke) simbolizuje razoreni dom i rasuto detinjstvo, osnovnu nit ove drame.

Časlav Vasiljević

* Autor je profesor književnosti u penziji i dugogodišnji novinar

Aleksinačke vesti