Завршен конкурс за књижевну награду "Стеван Сремац" најбољу књигу прича или роман на српском језику у 2023.

Љубомиру Живкову за роман ФАРКАЖДИН, и Драгани Тодоресков за књигу прича У ЧЕКАОНИЦАМА.

ОДЛУКА И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „СТЕВАН СРЕМАЦ”

            Жири за доделу Награде „Стеван Сремац” у саставу: Владислава Гордић Петковић (председница), Стана Динић Скочајић и Михајло Пантић размотрио је 58 пристиглих прозних  дела, и на завршној седници одржаној 28. новембра 2024. године једногласно одлучио да награду поделе Драгана В. Тодоресков за књигу У чекаоницама и Љубомир Живков за књигу Фаркаждин. 

Венац прича под насловом У чекаоницама Драгане В. Тодоресков може бити читан и као фрагментарни роман, не само зато што јунакиње повезује простор садашњег Новог Сада: ратови и сиромаштво, кризе вредности и социјално раслојавање тек су кулисе које снажније наглашавају женске снове и страхове, илузије и фиксације, терапије и симптоме. Поднаслов „историја женских менталних поремећаја“ не открива одмах у којој су мери јунакиње прозног првенца Драгане В. Тодоресков изманипулисане, не допушта да наслутимо како су се затекле „у чекаоници” за неки бољи живот, како су неке од њих у својим заносима стигле до самоће, пораза и забране приласка мушкарцу својих снова. Колико их год реметили нелојални љубавници, непоуздани пријатељи, посесивна породица, брутални послодавци и неутажива потреба за љубављу, оне опстају, грозничаве али поносне. Кроз кризе прилагођавања и осеку оптимизма пробијају се у пратњи својих психотерапеута, којима је додељена улога добронамерног и немоћног, али некомпетентног бога. Жири посебно истиче стилску, тематску и језичку избалансираност књиге У чекаоницама.  

        У аутофикцијској књизи записа и сећања под насловом Фаркаждин Љубомир Живков рекреира свет детињства и животне радости непомућене разочарањима која пристигну са одрастањем и зрелошћу. Шеретски и иронично, сентиментално и носталгично, али не и са равнодушне дистанце, Љубомир Живков као тематско-мотивски „наследник” Сремчеве прозе на духовит начин демонтира мистерије и свог родног места и банатског менталитета. Детињство и одрастање су животно доба када се суочимо са стварима и појавама који делују чудесно и безмало незамисливо; касније фантазија стварности постепено постане разумљива и предвидљива. Слика о свету коју има приповедач тек суочен с првим знањима о животу може се мерити са највећим светским чудима. У задивљеном и усхићеном дечјем погледу се као у Маркесовој прози мешају феномени природе, искуства и технологије: у том свету „ново ведро сијало се лепше од сребра“, један седмогодишњак већ је видео „барем једног рођака у мртвачком ковчегу“, а највећи искорак из свакодневице је одлазак у сватове. Фаркаждин је књига написана искусном руком и ведрим духом који је контрастно и катарзично постављен наспрам свих искушења и искустава које чине живот.