Уметност и природа: Скулпуре Јоване Петковић и Николе Смилкова у мирисном пољу лаванде, догађај које не треба пропустити

Галерија под ведрим небом већ другу годину већ другу годину организује се у пољима лаванде где колорит којима су окружена поља којима у ово доба године доминира љубичаста пружају савршен угођај за уживање у природи и уметности.

Прошле године своја дела је представио хрватски вајар Петар Хрануелин чији су лик и дело били инспирација за ракију “Не сјећам се” која ће бити промовисана током изложбе. Ова ракија која је произведена од шљива са Тамнњница еко плантаже добила је недавно је добила велику Златну медаљу на Новосадском сајму. Никола Смилков рођен је 1973.године у Штипу (Македонија). Године 1999. завршио је вајарство на Универзитету Св. Ћирила и Методија у Скопљу, где је 2002. године магистрирао у области скулптуре у класи проф. Драгана Попоског – Дада. Године 2012. је докторирао на подручју методике ликовног образовања на Педагошком факултету Св. Климентана Охридског на Универзитету у Битољу.

Учествовао је у неколико међународних симпозијума (Аустрији, Црној Гори, Бугарској, Турској) , где је реализовао монументалне скулптуре.

Излагао је на групним изложбама у Аустрији, Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Румунији, Француској, Индији, Турској, Немачкој и Египту.

Никола Смилков је два пута добио прву награду за своје скулптуре, које му је у 2008. и 2016. године доделило Друштво ликовних уметника Македоније.

Добитник је и Гранд При-а и награде за скулптуру на Међународном бијеналу акта „Марко Крстов Греговић”, у Петровцу 2021. године.

Два пута је био учесник Међународног Симпозијума скуплтура Пигмалион Тамњаница.

Радови Јоване Петковић нас враћају на, углавном заборављени језик модерне скулптуре. Данас, ретко, на једном месту срећемо прецизну идеју, изражену ликовност и врхунску обраду материјала. Уколико не знамо да је одрасла у уметничком атељеу, и да је свакодневно у једној вајарској радионици, тешко бисмо њене скулптуре повезали са генерацијом коју представља. Завидна ликовна игра последица је жеље и потребе да се унутар камених монолитних блокова пронађе облик приближан отиску свог бића. На неким скулптурама, то је дословно пресликавање Роршахових мрља, негде је то простор описан покретима и игром тела, а негде једноставно уобличавање идеја… Камени монолити ретко остају компактни, углавном су начети прецизним резовима, чиме се наглашава форма.

Ма колико материјал био хладан, бојом, структуром и обликом он не гуши пулсирање празнине. Ликовна игра настаје у синергији геометријских оквира и унутар њих разиграних шупљина. Снага ових скулптура је у демонстрирању базичне дефиниције вајарства – како празнина гради простор, или, речником психоанализе – како је онај ко нам недостаје највише присутан. Она се постиже неуморним трагањем, промишљањем и сецирањем како камена тако и сопственог бића.