Из „пензије“ по медаљу у Рио

Атлетичар Ненад Филиповић једини је активни такмичар неког нишког клуба који ће наступити у Бразилу, Никола Милошевић, некада најбољи спортиста града у анкети Секције спортских новинара Ниша, дошао је овде као тренер џудисте Александра Кукоља, Драган Ратковић је члан стручног штаба женске кошаркашке репрезентације, Стефан Јовић и Сава Ранђеловић напашће медаљу са кошаркашима, односно ватерполистима…

Посебно место на овој листи заузима Бојана Петровић-Поповић, једна од најбољих рукометашица света свих времена, чија је прича заиста несвакидашња у свету спорта. Пре четири године, са селекцијом Црне Горе освојила је сребрну медаљу на Играма у Лондону и решила да оконча трофејну каријеру како би се остварила као мајка, а онда, неколико месеци пред Олимпијаду у Бразилу, донела одлуку да се реактивира! Тако да ћемо шестоструку клупску првакињу Европе гледати на терену у њеној 37. години!

Какав бих ја то рукометни новинар био, ако ми први интервју из Рија не би био из ове области, чак и када наших селекција нема, не на Олимпијским играма, него више ни на другоразредном континенталном нивоу. Само, овог пута имао сам много среће. На преседању за Рио у Сао Паулу, на чекирању карата, налетим на црногорску женску рукометну репрезентацију.

-Окле ви?-упита Бојана, срдачна и спремна да одвоји неколико минута.

Окле ви, мислим да је моје питање логичније:

-После одлиуке да завршим каријеру и посветим се породици, за ове четири године ниједног тренутка није ми био у глави евентуални повратак. А онда ми је само синуло после фајнал-фора, дошла сам на идеју да бих могла да пробам да се спремим. Ништа ме не кошта да пробам. Ако успем-супер, ако не-ником ништа. Добила сам програм двомесечног рада, а онда још месец дана рада са екипом. Пратили смо тело како реагује из дана у дан, све је било у реду, уз, наравно, мање падове и успоне, што се тиче колена и још неких ранијих повреда, али, ево ме на крају у Бразилу, жива и здрава, орна да на свој неки начин помогнем репрезентацији да дође можда и до још једне медаље. Биће то јако тешко, такмичење је никад уједначеније, многи су дошли по злато, ићи ћемо од утакмице до утакмице, размишљати само о следећем протовнику, све док, надам се, не уђемо у четвртфинале, а онда је све отворено…

Не само да ће предводити саиграчице на терену, већ и све остале црногорске спортисте на церемонији свечаног отварања Играра, као барјактар!

-Велика је то част и огромно поверење које су ми указали, ма сваки пут се најежим кад помислим на то. Носити заставу пред 100.000 људи на „Маракани“, верујем да ће то бити један од најзначајнијих тренутака у мом животу, који ћу заувек памтити, препричавати деци и унуцима-усхићена је Бојана.

На крају и порука за суграђане:

-Искрено се надам да у Нишу још има оних који ме прате и навијају за мене. Све их много љубим и поздравља-закључила је Бојана блиц-разговор за „Народне новине“.