Iz „penzije“ po medalju u Rio

Atletičar Nenad Filipović jedini je aktivni takmičar nekog niškog kluba koji će nastupiti u Brazilu, Nikola Milošević, nekada najbolji sportista grada u anketi Sekcije sportskih novinara Niša, došao je ovde kao trener džudiste Aleksandra Kukolja, Dragan Ratković je član stručnog štaba ženske košarkaške reprezentacije, Stefan Jović i Sava Ranđelović napašće medalju sa košarkašima, odnosno vaterpolistima…

Posebno mesto na ovoj listi zauzima Bojana Petrović-Popović, jedna od najboljih rukometašica sveta svih vremena, čija je priča zaista nesvakidašnja u svetu sporta. Pre četiri godine, sa selekcijom Crne Gore osvojila je srebrnu medalju na Igrama u Londonu i rešila da okonča trofejnu karijeru kako bi se ostvarila kao majka, a onda, nekoliko meseci pred Olimpijadu u Brazilu, donela odluku da se reaktivira! Tako da ćemo šestostruku klupsku prvakinju Evrope gledati na terenu u njenoj 37. godini!

Kakav bih ja to rukometni novinar bio, ako mi prvi intervju iz Rija ne bi bio iz ove oblasti, čak i kada naših selekcija nema, ne na Olimpijskim igrama, nego više ni na drugorazrednom kontinentalnom nivou. Samo, ovog puta imao sam mnogo sreće. Na presedanju za Rio u Sao Paulu, na čekiranju karata, naletim na crnogorsku žensku rukometnu reprezentaciju.

-Okle vi?-upita Bojana, srdačna i spremna da odvoji nekoliko minuta.

Okle vi, mislim da je moje pitanje logičnije:

-Posle odliuke da završim karijeru i posvetim se porodici, za ove četiri godine nijednog trenutka nije mi bio u glavi eventualni povratak. A onda mi je samo sinulo posle fajnal-fora, došla sam na ideju da bih mogla da probam da se spremim. Ništa me ne košta da probam. Ako uspem-super, ako ne-nikom ništa. Dobila sam program dvomesečnog rada, a onda još mesec dana rada sa ekipom. Pratili smo telo kako reaguje iz dana u dan, sve je bilo u redu, uz, naravno, manje padove i uspone, što se tiče kolena i još nekih ranijih povreda, ali, evo me na kraju u Brazilu, živa i zdrava, orna da na svoj neki način pomognem reprezentaciji da dođe možda i do još jedne medalje. Biće to jako teško, takmičenje je nikad ujednačenije, mnogi su došli po zlato, ići ćemo od utakmice do utakmice, razmišljati samo o sledećem protovniku, sve dok, nadam se, ne uđemo u četvrtfinale, a onda je sve otvoreno…

Ne samo da će predvoditi saigračice na terenu, već i sve ostale crnogorske sportiste na ceremoniji svečanog otvaranja Igrara, kao barjaktar!

-Velika je to čast i ogromno poverenje koje su mi ukazali, ma svaki put se naježim kad pomislim na to. Nositi zastavu pred 100.000 ljudi na „Marakani“, verujem da će to biti jedan od najznačajnijih trenutaka u mom životu, koji ću zauvek pamtiti, prepričavati deci i unucima-ushićena je Bojana.

Na kraju i poruka za sugrađane:

-Iskreno se nadam da u Nišu još ima onih koji me prate i navijaju za mene. Sve ih mnogo ljubim i pozdravlja-zaključila je Bojana blic-razgovor za „Narodne novine“.