Председник УО РК "Железничар" поднео оставку

Саопштење преносимо у целости..

На седници Скупштине Рукометног клуба "Железничар 1949", одржаној у просторијама клуба у Дому рукомета, поднео сам неопозиву оставку на место председника Управног одбора клуба. 

Подсетио бих на проблеме у којима је ова управа, на челу са мном и Душаном Јоцићем, као мојим првим сарадником на функцији генералног секретара, преузела вођење клуба пре скоро две године, са затеченим дугом од скоро 14 милиона динара, затим Унапред припремљеним планом реорганизације (УППР) који предвиђа исплату 48 месечних рата од 2.050 евра, уз већ девет „испуцаних“ месечних транши из градског буџета за ту календарску годину. Свега неколико, и то разочараних, играча под уговором, без тренера и стручног штаба, без радника у администрацији, са нарушеним имиџом и поверењем по свим аспектима. Нерашчишћене односе са закупцем у ресторану Дома рукомета, чије је непоступање по уговору касније потврђено правоснажном судском пресудом која се, због још једног њиховог „маневра“, не може наплатити и чега је клуб талац и дан данас.

У комбинацији велике подршке тадашњег градског руководства и строго домаћинског пословања у клубу, на дан 31. децембра 2020. године, затечени дуг од 13,8 милиона више је него преполовљен, на мање од 7 милиона (са припадајућим, а ненаплаћеним киријама од закупа ресторана из горе поменуте пресуде био би још дупло мањи), а да се за период од доласка овог руководства у клуб никоме није дуговао нити један једини динар! Штавише, играчи, тренери и сви запослени у клубу су целу децембарску плату примили 28. децембра 2020. године, што се не памти у новијој историји клуба. Екипа је у том моменту била првопласирана у Б групи АРКУС лиге, коју је касније и освојила, након три преостала кола, и са великим амбицијама се спремала за надолазећи плеј-оф и завршницу Купа Србије. 

Имиџ клуба константно је подизан у смислу припадности локалној заједници и визуелног идентитета, потезима као што су коктел поводом 70 година клуба, који је на једном месту окупио никад више значајних личности из историје Железничара, или повратка жуто-црвеној гарнитури дресова, као у време великих успеха деведесетих година прошлог века, или првог тренинга на почетку припрема за прошлу сезону одржаног на терену Ровче у Тврђави у присуству првог тима и свих млађих категорија, као симболичног повратка коренима, тамо где је све и почело... 

Први пут после 20 година, „Жеља“ је остварио ту врсту континуитета да га је у две узастопне сезоне предводио исти шеф стручног штаба, те да је екипу у том периоду напустио само један стандардни првотимац! Увели смо научни приступ, у сарадњи са Факултетом спорта и физичког васпитања из Ниша, у виду селекције, планирања и програмирања тренажног процеса свих селекција, без чега је данашњи професионални спорт незамислив. Железничар је постао најпожељнији клуб у Србији, играчи су нам се сами јављали са жељом да дођу и играју у Нишу. 

А онда је све то урушено за свега неколико месеци, јер је период од јануара до јуна текуће године представљао прави кошмар и свакодневну борбу за елементарну егзистенцију. Упркос чињеници да играчи, стручни штаб и запослени у клубу нису примили ни динар пуних пет месеци, екипа је остварила изузетан такмичарски успех и највећи овогодишњи резултат нишког колективног спорта-освојила четврто место и изборила пласман у европски ЕХФ куп за следећу сезону. Екипа је све време функционисала хармонично, својим односом према тренинзима и утакмицама, с обзиром на околности, завредела је дивљење комплетне спортске јавности у Србији, што је доказ породичне атмосфере и здравих односа у клубу. Истовремено, сезона је приведена крају само захваљујући невероватном стрпљењу станодаваца, власника ресторана где су се играчи хранили, аутопревозника, руководства лига у којима су се такмичиле „Жељине“ екипе, јер одиграле су од 31. јануара до 12. јуна 43 утакмице (што први, што други тим, што млађе категоирије), а то подразумева путовања, трошкове службених лица, обезбеђења...

Неколико месеци ти трошкови су премошћивани уз помоћ спонзора, али и нашим личним давањима, међутим овакво кашњене у почетку финансирања спорта из градског буџета, без пандана у времену и простору, није било могуће надокнадити. Тек 14. јуна се званично сазнало колики је износ средстава опредељен клубу, а он је за више од 50 одсто мањи него у претходној години, а тек 22. јуна примљен је први новац, што је Железничару нанело ненадокнадиву штету у виду незабележеног одлива играча и чланова стручног штаба. Ни приближно не наплативши свој труд из претходних пет месеци, играчи су тешка срца и сузних очију напустили Ниш, приморани да у потрази за егзистенцијом искористе клаузулу коју су имали у уговорима да их могу раскинути због непримања неколико узастопних плата, а апсурд је да ће неколицина њих, који је требало да представљају окосницу екипе у наредној сезони, живети у Нишу, а наступати за Дубочицу из Лесковца, која је ангажовала готово пола досадашње поставе Железничара.

За остварен успех и пласман у Европу, клуб је од градске Комисије „награђен“ са 150.000 динара (примера ради, прошлогодишњи двомеч са чешком Карвином коштао је скоро милион динара), а упркос сталном наглашавању одговорних за спорт у граду о значају школског и омладинског спорта, пројекат Железничара „Школа рукомета“ је одбијен и није добио нити један динар! Нажалост, ни поједини бивши чланови клуба нису се либили да му на свакој стрмини додају терет. 

Клуб је финансијски враћен на период од пре две године, а играчки и кадровски тотално руиниран и, са дуговима из прошлости, даља егзистенција му је крајње упитна. У условима у којима код оних који одлучују о нишком спорту не постоји свест о значају Рукометног клуба Железничар за град Ниш, као институције са 72-годишњом традицијом, која је грађанима Ниша подарила толико радосних тренутака, седам трофеја националног Купа, а српском и југословенском рукомету десетине репрезентативаца и прослављених спортиста, а ми смо због њега отворили стотине фронтова, који ће нам остати на приватном плану и после одласка из клуба, схватили смо да нас је овај систем издао и да се боримо са “ветрењачама”.

Политика и спорт би требало да буду независни једно од другог, али овог пута је политика Града Ниша директно утицала на пропаст нишког спорта и струке. Наставићу да се борим за струку и систем вредности, а будућој Управи “РК Железничар 1949” желим пуно успеха и среће у раду.       

          
                                                                       др Љубомир Павловић