Ђавоља варош, место где се током ноћи чују крици

Ђавоља варош налази се на југу Србије, 27 километара југоисточно од Куршумлије, а 89 југозападно од Ниша. Од Београда је удаљена 288 километара.

Ове земљане фигуре, као специфични облици рељефа делују врло атрактивно, смештене су у две јаруге, једна је “Ђавоља”,а друга "Паклена Јаруга".

До њих воде дрвене степенице. Земљане фигуре су висине од два до 15 метара, ширине од пола до три метра. Ипак, не можете их додирнути, како се не би оштетиле, можете их само посматрати са степеништа или видиковца. Оне су врло постојане, а “капа” са једне фигуре је спала 1980. године током земљотреса на Копаонику, тако да се ова фигура знатно смањила и утонула, јер капа заправо чува фигуру.

Фигуре се образују, расту, мењају, скраћују, врло споро, нестају и поново стварају. Под ударом кишних капи долази до растварања и одношења растресите подлоге земљишта. Међутим, материјал који се налази испод камених блокова бива заштићен од „бомбардовања“ кишних капи и спирања па остаје у терену у виду зачетних земљаних стубова - фигура.

Повећање висине стубова потпомаже убрзана линијска, усмерена ерозија воде која отиче око њиховог подножја вршећи спирање матерјала.

Фигуре ако се дуже посматрају делују нестварно, како у погледу облика и величине. Кажу да је посебан доживљај кад падне ноћ, а мрак појача мистику овог места. Понекад дува специфичан ветар, који пролазећи кроз ове две јаруге заправо звучи као да неко испушта крике.

Поред јединствених земљаних фигура, насталих ерозијом, овај локалитет употпуњују и два извора јако киселе воде са високом минерализацијом. Ту је Црвено врело и Ђавоља вода, нажалост ова вода није испитана, па се не сме конзумирати.

Ова два у свету ретка природна феномена посматрана заједно „Ђавољу Варош“ чине правим светским чудом природе. Атрактивност два невиђена чуда природе допуњују околни природни амбијент који око земљаних фигура делује сурово, скоро мистично, а у ширем окружењу живописно и питомо, као и остаци насеља, старе цркве, гробља и неколико занимљивих рударских јама.

„Ђавоља Варош“ је стављена под заштиту државе још 1959. године, а 1995. године је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена у прву категорију заштите - СПОМЕНИК ПРИРОДЕ. Простире се на у укупно 67 ха површине. До јединствених фигура, води пут кроз шуму од 850 метара, не препоручује се скретање са утврђене стазе. Посетиоци проводе око 45 минута са водичем, а остатак времена могу сами да истражују локалитет.

"Ђавоља Варош" заправо припада селу, такође чудног имена Ђаке, а потиче од албанске речи „гјак” што у преводу значи -крв.

Мистика Ђавоље вароши је вековима уназад побуђивала машту овдашњих становника који су исплели моге легенде.
Једна од њих каже да су некада давно овде су живели скромни, мирни својој вери привржени становници. То је сметало ђаволу па им је он спремио „ђавољу воду“ да забораве на родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају брата и сестру.

Ђавољи план је покушала да спречи вила, која према легенди и дан данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и они кренуше са младенцима ка цркви на венчање. Она се онда поче молити Богу да на неки начин спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове са младенцима.

Друга легенда каже да земљане фигуре представљају окамењене ђаволе које су неки људи дуго носили на својим леђима, доносећи им зло и невоље, а њих су се отарасили преноћивши једну ноћ поред црквишта Св. Петке, које се налази у непосредној близини земљаних фигура.

У близини горњег видиковца на остацима из 13. века, пре пет година саграђена је црква Свете Петке. Постоји веровање да се у Ђавољој вароши лече разне болести тако што се марамом превије болно место, а затим марамице вежу на оближње стабло.

Марамице се постављају у и испред цркве. Оне се не наплаћују, али се за њих даје добровољни прилог, који се улаже у обнову те цркве.

Веровање да се болест оставља на том месту, постоји од како се зна за Ђавољу варош. Према том веровању, за након недељу дана марамице треба да се закопају дубоко у земљу, да би са собом однеле све невоље онога који их је везао на стабло.

Овај геоморфолошки феномен је јединствен у нашој земљи и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима (са обе стране превоја Бренер у Аустрији и Италији, код Болцана, затим у Валеријену, у покрајини Горња Савоја, у Француској и др.). У Америци је позната „Башта богова“. Међутим, у „Ђавољој вароши“ су „куле“ бројније, већих димензија и знатно постојаније.