У Игришту подигнут споменик јунацима Гвозденог пука

Иницијатори подизања споменика у Игришту су Радисав Раде Петровић и Живота Јевремовић, који су успели да своју идеју спроведу у дело.
Бизнисмен из Београд, пореклом из Игришта, Раде Петровић каже да су прво желели да отргну од заборава јунаке из Игришта.

-Из овог села у рат је отишло 17 момака а вратила су се само тројица. Од пет Петровића, четворица су погинула. У њихову част ми смо у Игришту засадили 17 оморика. Касније смо желели да им подигнемо споменик али смо на крају одлучили да подигнемо споменик Гвозденом пуку, чији су припадници били-каже Петровић.

Од идеје до реализације прошло је доста времена. Било је потребно консултовати се са Војском Србије, и другим државним органима. Ипак, прибављене су све дозволе и споменик је подигнут. Коштао је 20.000 евра а средства су обезбедили донатори. Уз договор са Војском Србије споменик ће свечано бити откривен у септембру.

На питање “Зашто је споменик подигнут баш у Игришту” Живота Јевремовић каже: “Споменик Гвозденом пуку може да се подигне у сваком селу у овом крају јер је баш свако дало жртве за слободу. Моје село Игриште је пре сто година имало 12 кућа из којих је 17 младића отишло у рат. Њих 14 се никад није вратило. То је био разлог да се подигне споменик како би се одала почаст тим јунацима. То што смо ми покренули иницијативу и успели да подигнемо споменик у Игришту не значи да неће и неко други то да уради. Ево, покренута је иницијатива да се подигне споменик у Прокупљу, где је обављена мобилизација припадника ове јединице”.

“Други пешадијски пук првог позива Књаз Михајло”, од педесет пукова, колико је бројала српска војска, једино је он носио почасни назив „Гвоздени пук”. Славно име „гвоздени“ пук није добио ни од краља, ни српске Врховне команде већ, сасвим спонтано, од самих српских војника других пукова, а због изузетне храбрости и великих ратничких подвига на бојном пољу крвавог Балкана. А знало се у целој српској војсци, па чак и у окупаторској регименти, да тај пук и по цени великих губитака не одступа са бојног поља без командног наређења. Непријатељ, кад би сазнао да је испред њега Други „гвоздени“, задрхтао би и хватала би га паника. Знао је да овај српски пук увек у борбу иде до краја-или победити или изгубити, трећег није било. Тертиум нон датур! Од њега су се нарочито плашили Бугари. Кад је 1913. на Брегалници Други пук кренуо на јуриш, чула се панична повика бугарских војника: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!” (Википедија)