Краљ трубе Фејат Сејдић сахрањен уз посмртни марш и "Кондоров лет", без естрадних "звезда" из престонице

Сејдић (76) je sахрањен у бојничком селу Драговац, поред своје супруге, оца Кадрије од кога још као трогодишњи дечак кришом учио занат, и деде Рустема, славног српског војника из Првог светског рата и зачетника трубачке лозе Сејдића, пише Блиц.

- Славили су те и Бојник и Славија, Лондон, Париз, Југославија. Било је много дилема и искушења, али завичај свој напустио ниси. Прочуло се по теби све бојничко, пусторечко, лесковачко - рекла је у опроштајном говору новинарка Иванка Стојановић из Лесковца.

На последње путовање из породичне до вечне куће, кренуло се у тишини, господски. Посмртна пратња скромна, без естрадних уметника, звучних имена. Али сетили су га се неке далеке колеге, попут представника орекстра "Браћа Кадријевски" из Штипа и представници Гуче, тамо где је Фејат Сејдић освојио све могуће награде.

- Фејата памтима само као господина Сејдића, памтим га по његовом белом оделу са белом марамицом у џепу, белој кошуљи, белим ципелама, рукавицама, шалу и белом шеширу. Био је харизматични господин који је шетао улицама Гуче, док су му се сви дивили. И наступи су му били достојанствени, господски, пленио је публику својим свиркама, а колегама задавао домаће задатке. Све нагарде је освојио, увек најбољи, па смо на крају били приморани да га замолимо да не наступа више у званичној конкуренцији, што је он са осмехом прихватио – прича за "Блиц" Славо Виторовић из Центра за културу у Гучи, који памти још први наступ Фејатовог оркестра 1969. године.

Фејатовим сенима поклонио се и Миливоје Дуловић, заменик председника општине Лучане и председник Извршног одбора Сабора у Гучи.

- Једно велико хвала маестру за све што је учинио за Гучу и трубаштво у Србији, Европи и свету - вели Дуловић.

Оркестар "Фејата Сејдића", кога је пре 14 година преузео унук Небојша, јуче није имао бела, већ црна одела. Уз посмртни марш плакала је цела породица, син Зоран, ћерке Мила и Сузана, снаха Злата и унук Небојша, коме је Фејат предао трубу свога оца Кадрије, али и млади трубачи, јер они Фејатови су или умрли или су као и он, поодавно одложоли трубу.

Иако се животни век једне музичке легенде окончао после кратке и тешке болести, Фејатове интерпретације живеће вечно попут "Фејатовог чочека" и "Узгубљено јагње", а његов лик и дело већ се овековечују у документраном филму "Ушће трубе".

- Мислили смо да ће Фејат дочекати премијеру, али није нам се дало – коментарише редитељ тог филма из Београда Владимир Кајловић, који је такође присуствовао сахрани краља трубе Фејата Сејдића.