Просидба на позорници

Глумац алексиначког позоришта Срђан Стојадиновић прексиноћ је представу „Кабаре“, која се, иначе, завршава веридбом главних јунака, завршио запросивши своју девојку Наташу, која се налазила у сали препуној публике.

- Цео Алексинац је знао шта се спрема осим мене. На крају представе, када се „верио“ један од ликова кога је играо наш будући кум Бојан Петковић, Срђан је узео микрофон, сишао с позорнице до првог реда у коме сам била, и запросио ме пред публиком и камерама емисије „Све за љубав“. Још не могу да дођем себи од шока, мада смо одавно планирали да се венчамо. Не могу сада ни да се сетим песме која се чула с разгласа, сећам се само да ме је питао да ли ћу се удати за њега, и да ли желим да он буде мој анђео чувар до краја живота - каже будућа госпођа Стојадиновић.

Наташа је везана за инвалидска колица откако је, на данашњи дан, пре 17 година доживела несрећу. Каже да је са Срђаном пријатељ била од малена, све док му пре неколико месеци није признала да је заљубљена у њега. Од тада су нераздвојни.

- Планирамо свадбу на пролеће, а пошто сам се после овакве веридбе скоро и навикла на камере, одлучили смо да се пријавимо и за емисију „48 сати-свадба“ - каже пресрећна будућа млада.

---

ОД њих двоје нема срећнијег пара. Види им се то у очима, а и сами не крију задовољство при свакој изговореној реченици. Наташа Драгић (33), инвалид у колицима, и Срђан Стојадиновић Леби (37), глумац алексиначког Градског позоришта „Театар 91“, своје осамнаестогодишње пријатељство, које се спонтано изродило у праву и искрену љубав, 22. новембра крунисали су истовремено веридбом и браком, и то, на несвакидашњи начин. Поред бине, одмах по завршетку позоришне представе, у којој је Срђан играо једну од рола, и пред око 600 сведока - посетилаца. Чак је и сам крај комада специјално адаптиран за ту прилику, а врхунац свега је био у томе што су готово сви у сали знали шта ће се догодити, осим младе невесте.

- Показали смо да за љубав не постоје границе и верујемо да ће се после овог нашег чина бар још нешто променити у односу према хендикепираним особама - усхићено каже Наташа, у присуству Срђана, који с поносом истиче да је срећан због уласка у брачне воде и да у својој драгој не види ништа необично због њеног хендикепа.

А како је у граду на Моравици примљено оно што су урадили ово двоје младих, можда најбоље говори то да су присутни, стојећи у сали, двадесетак минута френетичним аплаузом наградили њихову упорност и жељу да, упркос свему, заплове у брачне воде. У очима присутних примећене су сузе радоснице, јер оваква, како су је неки назвали, романтично-хумана и племенита љубавна прича са срећним крајем никада се овде није догодила.

Ове вечери, иначе, на репертоару „Театра 91“, била је представа „Кабаре, кабаре“, у режији Бранислава Недића, управника крушевачког Народног позоришта. Тема је, иначе, љубав, а Срђан је играо лик Болета, који ради у кафићу и несрећан је због неузвраћене љубави. Као и увек, Наташа је у колицима и тада била тик уз позорницу, а дошао је и сам редитељ, с обзиром на то да је знао о чему је реч, па је крај представе донекле изменио и прилагодио околностима.

Наиме, током представе са матрице се чула песма Здравка Чолића, „Љубав је само реч“, коју је снимио Срђан, али је по претходном договору он у једном тренутку узео микрофон у руке и уживо почео да пева ову песму, полако силазећи низ степенице према Наташи. За разлику од других, укључујући фамилију и већи део публике, Наташа није ни слутила шта ће се десити. Тек када је Срђан клекнуо поред њених колица, извадио прстен и питао је хоће ли му бити вечна сапутница кроз живот, она је усхићено почела да понавља да, да... Затим је уследио аплауз, а из сале нико није излазио готово пола часа.

Наташа, иначе, има своју трговинску радњу у саставу Дома културе, у којој ради са сестром Биљаном, док је Срђан као један од оснивача и глумаца „Театра 91“ запослен у Центру за културу. Живеће сами у Срђановој породичној кући, јер је он пре неколико година најпре остао без оца, а затим и без мајке.

НЕСРЕЋА

НАТАША је, иначе, постала инвалид као средњошколка, дакле, када јој је било само 16 лета, и то током безазлене дечје игре. Наиме, и тада је била популарна игра тзв. трула кобила, односно, прескакање једних преко других, и њој је тада у једном тренутку пукла кичма. Дуго је била на рехабилитацијама и лечењима, али побољшања није било. Морала је да се помири са чињеницом да ће живот провести у инвалидским колицима. Са Срђаном, то ће јој сада бити много лакше.