Траже увођење вечерњег воза за Ниш и Мердаре

Ускоро ће и стогодишњица првог воза који је дошао у Прокупље (1925), као и 85 година од када је продужио до Плочника (1929) а потом до Куршумлије (1930). Тек 1949. године, 15. маја, пуштен је воз и до Косова Поља. После дужег прекида, од маја ове године, воз поново иде овом пругом. За сада једном дневно, само до Мердара, а кад ће и на Космет, не зна се.

Ово нам је испричао Томица Антанасковић, отправник возова у Прокупљу. Тачно у 8.40 стиже моторни воз, чија црвена боја блиста на летњем сунцу. Из двоја кола излази педесетак путника и улази исто толико.

Унутра је све беспрекорно: тапацирана седишта, чисти подови, клима-уређаји... На дисплеју иде трака са натписом „You are welcome on DMU 711”. Један од тројице службеника који опслужују овај воз каже нам да постоји могућност да натпис буде и на српском и да је то ствар возовође. Возовођа Бобан Јанковић објасни нам, потом, да је све ово ново и за њега, а постоји, вели, и могућност да се најави свака станица у коју воз улази. Рече да вози просечном брзином од 50 километара на сат, јер толико дозвољавају услови пруге.

Број путника у возу који саобраћа тек нешто више од месец дана заиста је велики, иако није било веће рекламе. Нарочито о ценама карата, које су знатно ниже од аутобуских, а постоје и попусти од 30 одсто за путнике млађе од 26 и старије од 60 година, док студенти могу за свега 1.500 динара месечно да се возе десет пута на било којој релацији. Воз има могућност спуштања степеница, што олакшава улаз старијим особама и инвалидима, сазнајемо од Горана Николића, предусретљивог службеника железнице.

Распитујемо се код путника како вози овај руски модерни воз и шта им значи. Јован Јововић вели да је пензионер, да живи у Београду, а да лета проводи у родном селу Белољину. Први пут се вози овим возом и одушевљен је. Нарочито ценом карте: од Прокупља до овог села кошта 64 динара, што је, каже, скоро четири пута јефтиније од аутобуса.

Гвозден Грујић био је директор Основне школе „Коста Војиновић” у Подујеву, која је после измештена у Куршумлију. Из Ниша, где живи као пензионер, путује у Мердаре, код такође избеглих рођака. Он и Миле Вељовић, секретар школе, каже, били су највећи поборници да се обнови железнички саобраћај. Презадовољан је што је то и остварено. Показује нам возну карту на којој пише да је платио 384 динара, што је два пута јефтиније од аутобуса.

Александар Николић из Белољина студира у Нишу и путује сваког викенда и каже да је све „супер”, само кад би постојао бар још један полазак изјутра, да може да стигне на наставу.

Стижемо у Куршумлију, где је данас пазарни дан, па много путника изађе и уђе у воз. Преко пута нас седају Наталија Ивањац и Миливоје Ћетеновић, из села Дешишке у Косаници, који носе пуне торбе намирница. Она каже да за њих из планинских села ништа боље није могло да се догоди од овог воза, а он да треба бар још два поласка. „Од Мердара воз иде за Куршумлију око пола дванаест, стиже око један. Тад не можеш да површиш никакав посао, а мораш да се вратиш аутобусом”, каже.

Нада Ђукић, чистачица у основној школи у Мердару, два пута недељно путује у Куршумлију по намирнице и вели да је воз велико олакшање за овај сиромашни народ. Првога дана кад је воз прорадио вожња је била бесплатна, због чега је, као и због жеље да се подсете на дане кад је то било једино превозно средство, нагрнуо народ из околних села, па се до Куршумлије и стајало.

И Јелена Милошевић-Милосављевић из Куршумлије ушла је у воз само да се провоза са сином Павлом и ћерком Таром кроз дивне планинске пределе уз долину Косанице.

У станицу Мердаре, која је на брегу изнад села, стижемо тачно по реду вожње: у 11.04.