Traže uvođenje večernjeg voza za Niš i Merdare

Uskoro će i stogodišnjica prvog voza koji je došao u Prokuplje (1925), kao i 85 godina od kada je produžio do Pločnika (1929) a potom do Kuršumlije (1930). Tek 1949. godine, 15. maja, pušten je voz i do Kosova Polja. Posle dužeg prekida, od maja ove godine, voz ponovo ide ovom prugom. Za sada jednom dnevno, samo do Merdara, a kad će i na Kosmet, ne zna se.

Ovo nam je ispričao Tomica Antanasković, otpravnik vozova u Prokuplju. Tačno u 8.40 stiže motorni voz, čija crvena boja blista na letnjem suncu. Iz dvoja kola izlazi pedesetak putnika i ulazi isto toliko.

Unutra je sve besprekorno: tapacirana sedišta, čisti podovi, klima-uređaji... Na displeju ide traka sa natpisom „You are welcome on DMU 711”. Jedan od trojice službenika koji opslužuju ovaj voz kaže nam da postoji mogućnost da natpis bude i na srpskom i da je to stvar vozovođe. Vozovođa Boban Janković objasni nam, potom, da je sve ovo novo i za njega, a postoji, veli, i mogućnost da se najavi svaka stanica u koju voz ulazi. Reče da vozi prosečnom brzinom od 50 kilometara na sat, jer toliko dozvoljavaju uslovi pruge.

Broj putnika u vozu koji saobraća tek nešto više od mesec dana zaista je veliki, iako nije bilo veće reklame. Naročito o cenama karata, koje su znatno niže od autobuskih, a postoje i popusti od 30 odsto za putnike mlađe od 26 i starije od 60 godina, dok studenti mogu za svega 1.500 dinara mesečno da se voze deset puta na bilo kojoj relaciji. Voz ima mogućnost spuštanja stepenica, što olakšava ulaz starijim osobama i invalidima, saznajemo od Gorana Nikolića, predusretljivog službenika železnice.

Raspitujemo se kod putnika kako vozi ovaj ruski moderni voz i šta im znači. Jovan Jovović veli da je penzioner, da živi u Beogradu, a da leta provodi u rodnom selu Beloljinu. Prvi put se vozi ovim vozom i oduševljen je. Naročito cenom karte: od Prokuplja do ovog sela košta 64 dinara, što je, kaže, skoro četiri puta jeftinije od autobusa.

Gvozden Grujić bio je direktor Osnovne škole „Kosta Vojinović” u Podujevu, koja je posle izmeštena u Kuršumliju. Iz Niša, gde živi kao penzioner, putuje u Merdare, kod takođe izbeglih rođaka. On i Mile Veljović, sekretar škole, kaže, bili su najveći pobornici da se obnovi železnički saobraćaj. Prezadovoljan je što je to i ostvareno. Pokazuje nam voznu kartu na kojoj piše da je platio 384 dinara, što je dva puta jeftinije od autobusa.

Aleksandar Nikolić iz Beloljina studira u Nišu i putuje svakog vikenda i kaže da je sve „super”, samo kad bi postojao bar još jedan polazak izjutra, da može da stigne na nastavu.

Stižemo u Kuršumliju, gde je danas pazarni dan, pa mnogo putnika izađe i uđe u voz. Preko puta nas sedaju Natalija Ivanjac i Milivoje Ćetenović, iz sela Dešiške u Kosanici, koji nose pune torbe namirnica. Ona kaže da za njih iz planinskih sela ništa bolje nije moglo da se dogodi od ovog voza, a on da treba bar još dva polaska. „Od Merdara voz ide za Kuršumliju oko pola dvanaest, stiže oko jedan. Tad ne možeš da površiš nikakav posao, a moraš da se vratiš autobusom”, kaže.

Nada Đukić, čistačica u osnovnoj školi u Merdaru, dva puta nedeljno putuje u Kuršumliju po namirnice i veli da je voz veliko olakšanje za ovaj siromašni narod. Prvoga dana kad je voz proradio vožnja je bila besplatna, zbog čega je, kao i zbog želje da se podsete na dane kad je to bilo jedino prevozno sredstvo, nagrnuo narod iz okolnih sela, pa se do Kuršumlije i stajalo.

I Jelena Milošević-Milosavljević iz Kuršumlije ušla je u voz samo da se provoza sa sinom Pavlom i ćerkom Tarom kroz divne planinske predele uz dolinu Kosanice.

U stanicu Merdare, koja je na bregu iznad sela, stižemo tačno po redu vožnje: u 11.04.