Наша власт највећи расипник на Балкану

По томе како троши новац пореских обвезника, српска држава је без премца. Са 26 чланова владиног кабинета балкански смо рекордери, а по учешћу јавне потрошње у бруто друштвеном производу (БДП) од 45 до 50 одсто убедљиво смо први у региону. Ако је наш БДП у септембру 2008. процењен на 34,68 милијарди евра, то значи да ће државни службеници и корисници буџета ове године „појести“ више од 15 милијарди евра. А с мало политичке воље могла се уштедети скоро цела милијарда.

Циљ Владе у 2008. је да смањи јавну потрошњу за приближно 1,2 одсто, изјавио је државни секретар Јанко Гузијан у време кад је његов шеф у Министарству финансија био актуелни премијер Мирко Цветковић.

Још речитија била је Диана Драгутиновић са констатацијом да је последњих година учешће јавне потрошње порасло за 3,6 одсто – са 40,4 на 44 одсто БДП-а, уз најаву да је пад јавне потрошње кључна ствар која треба нам да се догоди током 2009. године.

Старији памте речи Милошевићевог премијера, покојног Мирка Марјановића који је, најављујући једну од акција за смањење јавних расхода, сликовито изјавио: „Кресаћемо све редом!“ И после 2000. власт се понаша идентично. Све најављене мере штедње распрсну се као мехур од сапунице чим на ред дође нова прерасподела политичке моћи.

Тако је било и након формирања кабинета Мирка Цветковића. Добили смо владу са повећаним бројем министарстава, а број службеника у државној администрацији за четири месеца порастао је за 500.

Да је тако, потврђују речи једног од актуелних министара који нам је у поверењу признао: „Увалили су ми два државна секретара, а шта ће они да раде, искрено, немам појма.“

Где су могуће уштеде
(област, милиони евра год.)

државна администрација - 150
локална администрација - 120
јавне набавке - 250
јавна предузећа - 350
управни одбори - 40
новац за Косово - 50

укупно - 960
*Процена базирана на ефектима смањења броја запослених и режијских трошкова, као и на потенцијалним ефектима сузбијања корупције

Економисти годинама упозоравају да јавна потрошња мора да се сведе на ниво нижи од 40 одсто БДП-а. У пракси се, међутим, дешава супротно. А кад пригусти, кола се ломе на корисницима буџета, као што се то ових дана по ко зна који пут дешава с пензионерима. Неоспорно је да 12 одсто БДП, око четири милијарде евра колико одлази на исплату пензија, представља огроман трошак.

Али шта је са другим издацима? Зар није и сам потпредседник Владе Божидар Ђелић признао да се за плате запослених у државној администрацији издваја 10 одсто БДП (око 3,5 милијарди евра), три пута више него у Бугарској? Шта је са новцем из буџета који одлази на Косово (пола милијарде евра годишње), за који је министар за КиМ Горан Богдановић изразио сумњу у регуларност протока.

Шта је с корупцијом? По Закону о јавним набавкама, око 12.000 наручилаца и око 80.000 понуђача у Србији годишње закључе 250.000 уговора о јавним набавкама у вредности око 2,4 милијарде евра.

Процењује се да пет до 10 одсто ове суме оде на тзв. велику корупцију. О ситној корупцији, оној која не подлеже обавези јавне објаве тендера и где о понуђачима одлучују чиновници нижег ранга, да и не говоримо.

А тек рупа без дна звана јавна предузећа у којима су, по правилу, просечне зараде за 30 до 50 и више процената веће од просека привреде! Па превише народних посланика и одборника локалне самоуправе, бројни саветници на свим нивоима, преко хиљаду службених аутомобила којима се државни службеници возе без икаквих критеријума за њихово коришћење...

Број запослених у државној управи

2000. - 8.099
2004. - 27.613
2005. - 24.500
2006. - 27.394
2007. - 27.892
2008. - више од 28.000

*Без МУП (око 43.700 запослених), БИА (око 2.000), Војске (око 43.500)…

Списак области где су уштеде могуће и релативно лако изводљиве прилично је дуг, а влада је са рестрикцијама кренула од онога што народу највише боде очи – безобразно високих плата у управним одборима предузећа чији је власник држава, а таквих је у Србији преко 660.

Само захваљујући једној Владиној одлуци – свођењу плата чланова управних одбора на ниво просечне зараде, уштедећемо око 40 милиона евра годишње.

А колика ће тек бити уштеда од „сече кнезова“ коју најављује министар за управу и локалну самоуправу Милан Марковић. Ако се у наредне четири године, како је најавио Марковић, број запослених у локалној администрацији заиста смањи са 22.000 на 12.000, у буџетима општина остаће „вишак“ од 120 милиона евра годишње.

Од свега тога, међутим, неће бити много вајде ако број запослених у државној управи, који је данас три и по пута већи него 2000. године, настави да расте.

Последње значајно смањење државне администрације догодило се 2005. када је под притиском ММФ-а државну службу напустило 3.000 људи.

Како „штеди“ Фонд ПИО

Пролетос је Фонд ПИО Србије обавестио кориснике о преласку на једнократну исплату пензија уз објашњење да би се на тај начин на штампању чекова и целокупном администрирању исплате остварила уштеда од око 900 милиона динара годишње.

Иако је почетак једнократне исплате најављен за јун, то се ни до данас није догодило. Осим процедурално бирократских, тешко је наћи друге разлоге за одлагање извршења одлуке којом би се, ако је веровати рачуници Фонда ПИО, годишње уштедело око 53.000 просечних пензија.

Владе на Балкану
(држава бр. становника бр. чланова владе*)

Бугарска 7.650.000 - 19
Румунија 22.350.000 - 18
Македонија 2.060.000 - 23
Црна Гора 650.000 - 16
Хрватска 4.500.000 - 16
Србија 7.500.000 - 26
БиХ 4.600.000 - 18
Словенија 2.000.000 - 16

*Премијер, потпредседници и министри