Прође година

Остали су скутоноше, доносиоци добрих вести, „пријатељи“ прве личности, климоглавци. И тако опстају. На ползу и радост народа, а помало и на сопствену. Но, тако је то од вајкада у Србији! Ако ниси за себе, ниси ни за другога!

Што је народ издржао за ову годину дана, није нимало чудно. Издржао је овај народ и много тежа времена. Сетимо се векова ропства под Османлијама, године немачке окупације, деценије комунистичке страховладе. Изгураћемо ми и ову транзицију, реформу, евро-атлантске интеграције и слично. Већа енигма је како је Влада издржала саму себе за годину дана. Власт је стабилна и у огромној већини у Скупштини. Ако је веровати истраживачима јавног мњења, половина становништва и даље подржава ову Владу. Али, оно али што девојци срећу квари, Влада је састављена од пет коалиционих партнера прилично различитих идеолошких  и програмских начела. Ту су и четници и партизани. Бивши комунисти и левичари и бивши десничари и окорели националисти. Толико различити а опет заједно. Шта ли их то спаја?

Важно је да су сви напредни и да сви теже Европи која нема алтернативу. Међутим, од Европе се не живи. Џаба напредак на свим пољима и у сваком погледу, изгледа  да је све горе. Једино Србија има стални пад стандарда. У региону како-тако наши суседи имају раст производње. Албанија, Македонија, Црна Гора, Хрватска..., само Србија у рецесији. Од предизборних обећања о порасту стандарда, расту индустријске производње, инвестицијама, ништа се није остварило. Порасло је задужење земље. Енормно! Бољи дани се одлажу за 2016. годину, потом за 2017. И тако у недоглед. Мада има наговештаја да ће и крајем ове године доћи до бољитка. Можда и Међународни монетарни фонд буде дозволио раст пензија и плата. Оних које је нова Влада скресала! Јаки смо ми фактори кад  ММФ треба да дозволи да порасту пензије или плате. Силан је онај домаћин коме комшија треба да одобри куповину намештаја, аута или жениног доњег веша. Све и да је близак с комшиком, и даље је понижавајуће!

Евентуални бољитак на крају текуће године некако се поклапа с најавама о изборима. Буде ли избора у децембру, локалних, покрајинских, или свих могућих, макар на кратко живнуће овај народ. Биће ту обећања на претек. Обећања лудом радовања, више не пале. Треба се надати и нечем опипљивијем. Дневнице, агитација, седење уз бирачке кутије, експресна запослења, брашно, зејтин, као потпора неодлучнима, и ко зна чега све још? Широк је спектар политичког надигравања!

А кад прођу и ти избори? Шта онда? Сигурно ће бољи да дођу! Неки што дуже памте тврде да су стално у заблуди да горе не може бити. Од Титовог доба веровали су да је „то“ управо оно најгоре. После Тита, боље није било. Милошевић је дао наду, да би касније неки поверовали да је с њим остварено дно дна. Али, дошли су Досовци. Испаде да и од Титоизма и Милошевића има лошијих. Најновија власт створила је илузију да коначно само боље може да настане. И поново погрешна процена. Мислим на изјаве вечитих критизера који документују да је ово сада баш оно што се може сматрати последњим. По њима, дакако, никад не треба тврдити да горе не може бити. Стварност нас демантује!

И где наћи светло на крају тунела? Како пронаћи спас од беде, пропасти, од нестанка са историјске позорнице? У молитви! Нама молитва преостаје. Нема нам друге. За рад нешто нисмо. Макар сами собом да газдујемо и да стварамо. Код других радимо још како. Најбољи смо радници у свету. Ваљда зато што у свету други управља и руководи. Овакви, као ови што руководе у Србији, свету не требају. То нека усрећује народ у Србији.

Но, вратимо се ми молитви. Сви да молимо Бога да нам помогне. Памет да нам подари. И здравље. За остало ћемо лако. Кад имаш памет и здравље, више не искај. Ех, да смо имали памет? Ако Бог услиши наше искрене молитве спречиће поплаве, градове на води и под водом, суше, снегове, земљотресе... Ако нам подари и мало памети, шта би све с мало памети променили у животу?

Овом народу ни Божја помоћ неће бити довољна. Мораћемо и друге да молимо. Не мислим на Европу, Америку, Нато пакт, ММФ, Светску банку и сличне филантропске институције. Од таквих се треба оканити. Бежати од њих као ђаво од крста. Довољно су нас усрећили. Окренимо се ми нашима у белом свету. Такозваним гастарбајтерима. Радницима на привременом раду у иностранству. Код појединаца тај привремени рад потраја 40-50 година! Сваки наш грађанин има неког свог у белом свету; кума, брата, побратима, друга, некадашњу љубав, сина или унука. Е, такве треба молити. Онако приљежно и дубоко као што молимо Бога. Па чак и више. Да искамчимо коју стотину евра, франака или долара. Кад већ не умемо да зарадимо за себе, нека нас гастарбајтери издржавају. И треба да дају. Побегли су из ове несрећне земље која је вечито у кризи, рецесији, транзицији, под непрекидним реформама, у неки бољи, уређенији и нормалнији свет, па нека одреше кесу. А, ми! Зашто милостиња да нам смета? Или то, или кредити и распродаја последњег што је преостало. Што би се рекло, „породичног накита.“

Па, изаберимо!

Миодраг Тасић