Prođe godina

Ostali su skutonoše, donosioci dobrih vesti, „prijatelji“ prve ličnosti, klimoglavci. I tako opstaju. Na polzu i radost naroda, a pomalo i na sopstvenu. No, tako je to od vajkada u Srbiji! Ako nisi za sebe, nisi ni za drugoga!

Što je narod izdržao za ovu godinu dana, nije nimalo čudno. Izdržao je ovaj narod i mnogo teža vremena. Setimo se vekova ropstva pod Osmanlijama, godine nemačke okupacije, decenije komunističke strahovlade. Izguraćemo mi i ovu tranziciju, reformu, evro-atlantske integracije i slično. Veća enigma je kako je Vlada izdržala samu sebe za godinu dana. Vlast je stabilna i u ogromnoj većini u Skupštini. Ako je verovati istraživačima javnog mnjenja, polovina stanovništva i dalje podržava ovu Vladu. Ali, ono ali što devojci sreću kvari, Vlada je sastavljena od pet koalicionih partnera prilično različitih ideoloških  i programskih načela. Tu su i četnici i partizani. Bivši komunisti i levičari i bivši desničari i okoreli nacionalisti. Toliko različiti a opet zajedno. Šta li ih to spaja?

Važno je da su svi napredni i da svi teže Evropi koja nema alternativu. Međutim, od Evrope se ne živi. Džaba napredak na svim poljima i u svakom pogledu, izgleda  da je sve gore. Jedino Srbija ima stalni pad standarda. U regionu kako-tako naši susedi imaju rast proizvodnje. Albanija, Makedonija, Crna Gora, Hrvatska..., samo Srbija u recesiji. Od predizbornih obećanja o porastu standarda, rastu industrijske proizvodnje, investicijama, ništa se nije ostvarilo. Poraslo je zaduženje zemlje. Enormno! Bolji dani se odlažu za 2016. godinu, potom za 2017. I tako u nedogled. Mada ima nagoveštaja da će i krajem ove godine doći do boljitka. Možda i Međunarodni monetarni fond bude dozvolio rast penzija i plata. Onih koje je nova Vlada skresala! Jaki smo mi faktori kad  MMF treba da dozvoli da porastu penzije ili plate. Silan je onaj domaćin kome komšija treba da odobri kupovinu nameštaja, auta ili ženinog donjeg veša. Sve i da je blizak s komšikom, i dalje je ponižavajuće!

Eventualni boljitak na kraju tekuće godine nekako se poklapa s najavama o izborima. Bude li izbora u decembru, lokalnih, pokrajinskih, ili svih mogućih, makar na kratko živnuće ovaj narod. Biće tu obećanja na pretek. Obećanja ludom radovanja, više ne pale. Treba se nadati i nečem opipljivijem. Dnevnice, agitacija, sedenje uz biračke kutije, ekspresna zaposlenja, brašno, zejtin, kao potpora neodlučnima, i ko zna čega sve još? Širok je spektar političkog nadigravanja!

A kad prođu i ti izbori? Šta onda? Sigurno će bolji da dođu! Neki što duže pamte tvrde da su stalno u zabludi da gore ne može biti. Od Titovog doba verovali su da je „to“ upravo ono najgore. Posle Tita, bolje nije bilo. Milošević je dao nadu, da bi kasnije neki poverovali da je s njim ostvareno dno dna. Ali, došli su Dosovci. Ispade da i od Titoizma i Miloševića ima lošijih. Najnovija vlast stvorila je iluziju da konačno samo bolje može da nastane. I ponovo pogrešna procena. Mislim na izjave večitih kritizera koji dokumentuju da je ovo sada baš ono što se može smatrati poslednjim. Po njima, dakako, nikad ne treba tvrditi da gore ne može biti. Stvarnost nas demantuje!

I gde naći svetlo na kraju tunela? Kako pronaći spas od bede, propasti, od nestanka sa istorijske pozornice? U molitvi! Nama molitva preostaje. Nema nam druge. Za rad nešto nismo. Makar sami sobom da gazdujemo i da stvaramo. Kod drugih radimo još kako. Najbolji smo radnici u svetu. Valjda zato što u svetu drugi upravlja i rukovodi. Ovakvi, kao ovi što rukovode u Srbiji, svetu ne trebaju. To neka usrećuje narod u Srbiji.

No, vratimo se mi molitvi. Svi da molimo Boga da nam pomogne. Pamet da nam podari. I zdravlje. Za ostalo ćemo lako. Kad imaš pamet i zdravlje, više ne iskaj. Eh, da smo imali pamet? Ako Bog usliši naše iskrene molitve sprečiće poplave, gradove na vodi i pod vodom, suše, snegove, zemljotrese... Ako nam podari i malo pameti, šta bi sve s malo pameti promenili u životu?

Ovom narodu ni Božja pomoć neće biti dovoljna. Moraćemo i druge da molimo. Ne mislim na Evropu, Ameriku, Nato pakt, MMF, Svetsku banku i slične filantropske institucije. Od takvih se treba okaniti. Bežati od njih kao đavo od krsta. Dovoljno su nas usrećili. Okrenimo se mi našima u belom svetu. Takozvanim gastarbajterima. Radnicima na privremenom radu u inostranstvu. Kod pojedinaca taj privremeni rad potraja 40-50 godina! Svaki naš građanin ima nekog svog u belom svetu; kuma, brata, pobratima, druga, nekadašnju ljubav, sina ili unuka. E, takve treba moliti. Onako prilježno i duboko kao što molimo Boga. Pa čak i više. Da iskamčimo koju stotinu evra, franaka ili dolara. Kad već ne umemo da zaradimo za sebe, neka nas gastarbajteri izdržavaju. I treba da daju. Pobegli su iz ove nesrećne zemlje koja je večito u krizi, recesiji, tranziciji, pod neprekidnim reformama, u neki bolji, uređeniji i normalniji svet, pa neka odreše kesu. A, mi! Zašto milostinja da nam smeta? Ili to, ili krediti i rasprodaja poslednjeg što je preostalo. Što bi se reklo, „porodičnog nakita.“

Pa, izaberimo!

Miodrag Tasić