Последњи кромпирџија: Данашње домаћице нису ни чуле за чувени игришки кромпир

Захваљујући идеалним климатским условима за производњу овог поврћа, мештани кажу да у овом селу не „живи“ кромпирова златица, Игриште је некада снабдевало кромпиром целу Топлицу, све до Ниша.

-Некада се говорило да ако домаћица на пијаци не купи кромпир из Игришта, као да га није ни купила - прича помало сетно Слободан, док показује уредно сложене џакове са кромпиром у свом подруму.

Тако је некад било. Данас, младе домаћице нису ни чуле за Игриште а камоли за чувени игришки кромпир. Помало сурови услови за живот на планини, удаљеност од града и лош пут, учинили су да млади нису желели да наставе традицију својих очева, па су одлазили из овог села.
Од око 600 становника, колико је у Игришту живело пре 50 година, данас их има само 25, а Слободан Урошевић једини на парцели од 30 ари гаји кромпир за тржиште.

-Кромпир је исплатив сваке треће године. Највећи проблем је што произвођачи кромпира немају загарантовану цену за своје производе, као ни организован откуп. Зато су млади отишли јер нису хтели да раде а кад дође време да продају своју робу и наплате свој рад, кромпир продају по багателној цени - каже Слободан и додаје да у овом селу најбоље успевају сорте „кондор“ и „бела јела“.

Слободан наглашава да кромпир производи без употребе хемијских средстава и додаје да то није ни потребно, јер уобичајене болести које нападају кромпир у другим срединама, овде се не појављују.

- Код нас не „живи“ кромпирова златица-каже он помало у шали.

Иначе, Слободан не продаје свој кромпир на пијаци. Сву количину коју произведе прода старим муштеријама, које код њега већ деценијама купују кромпир.