Произвео тону и по љутих папричица

Петар Савић, пољопривредник из Стројковца, села на путу Лесковац–Вучје, бави се сточарством и повртарством и као већина овдашњих земљоделаца сади паприку и парадајз, али се посебно специјализовао за жуте љуте папричице, популарне лесковачке џинке. Каже да нема боље џинке од Ниша до Прешева, а то је, вели, мишљење купаца који се отимају о Перине љуте.

– Ма много је ово времена колико ти и ја причамо, чим дођем на кванташ, одмах плане, свађају се ко ће да купи. Све продам, али ја бих био срећан да постоји нека прерађивачка организација, па да се зна ко коси, а ко воду носи. Да имамо неку сигурност и ја и прерађивач. Пијаца је лутрија, некад скочи, некад падне, па не знаш коме да даш. А кад не знаш коме да даш, ти се деморалишеш за следећу годину. Волео бих унапред да знам коме ћу да продам и колико пара ћу да узмем, нека заради и купац, али и ја да знам колико је моје. Ја радим целог лета, а у јесен уновчим свој труд, очистим њиве и узмем паре на куп – говори мудро овај повртар.

          На седам ари земље овог лета произвео је 1.500 килограма жутих љутих папричица. За своје домаћинство стави у тегле и флаше педесетак килограма, јер је овде трпеза без љутих незамислива, а остало прода. Ове године није морао да брине за пласман, јер су му све откупили купци из Новог Пазара и Бујановца по цени од 70 динара по килограму. На пијачној тезги узео би 100 до 110 динара, али би, каже, морао да плати пијачну таксу и да дангуби, овако му је лакше.

Петар је на шеснаест ари знао да произведе дванаест до тринаест тона паприке. Продавао је широм бивше Југославије и нема краја који не познаје, од Дојрана до Бледа. Разлог што се његова паприка тражи је квалитет.

– Читао сам литературу још шездесетих година прошлог века. Давно сам прочитао и савет за заштиту биља који и дан-данас успешно примењујем против корова. Купим негашени креч за малтерисање у праху и посејем по целој њиви. За петнаестак дана, колико му је потребно да се угаси, он изгори траву. Поред тога, смањи киселину у корену биљке и она не оболева. Хемију не користим, 85 посто је органска производња. Једино ако се појави црни попац који гризе корен, бацим хемијска средства између редова, али то је једном годишње, на почетку, открива за „Политику“ паприкар Петар.

– Када нам је овде у Лесковцу држао предавање Сенад Махмутовић, државни секретар у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде, рекао је да цене пољопривредних производа треба да буду једнаке од Суботице до Прешева. Ја сам му одговорио да је то добра замисао, али да у пракси није тако. Војводина има једне услове и организацију, Београд друге, Крагујевац треће, а ми овде на југу Србије имамо најгоре. Не каже се џаба што јужније, то тужније. Људи беже одавде у развијене крајеве. Овде је лоша организација и ниске су цене. Зато су и пропале две највеће индустрије за прераду воћа и поврћа – „Поречје“ у Вучју и „Делишес“ у Владичином Хану. Приватизација је била лоша, машине су продате јевтино, радници сада раде без плата – издекламовао нам је Петар.