Proizveo tonu i po ljutih papričica

Petar Savić, poljoprivrednik iz Strojkovca, sela na putu Leskovac–Vučje, bavi se stočarstvom i povrtarstvom i kao većina ovdašnjih zemljodelaca sadi papriku i paradajz, ali se posebno specijalizovao za žute ljute papričice, popularne leskovačke džinke. Kaže da nema bolje džinke od Niša do Preševa, a to je, veli, mišljenje kupaca koji se otimaju o Perine ljute.

– Ma mnogo je ovo vremena koliko ti i ja pričamo, čim dođem na kvantaš, odmah plane, svađaju se ko će da kupi. Sve prodam, ali ja bih bio srećan da postoji neka prerađivačka organizacija, pa da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Da imamo neku sigurnost i ja i prerađivač. Pijaca je lutrija, nekad skoči, nekad padne, pa ne znaš kome da daš. A kad ne znaš kome da daš, ti se demorališeš za sledeću godinu. Voleo bih unapred da znam kome ću da prodam i koliko para ću da uzmem, neka zaradi i kupac, ali i ja da znam koliko je moje. Ja radim celog leta, a u jesen unovčim svoj trud, očistim njive i uzmem pare na kup – govori mudro ovaj povrtar.

          Na sedam ari zemlje ovog leta proizveo je 1.500 kilograma žutih ljutih papričica. Za svoje domaćinstvo stavi u tegle i flaše pedesetak kilograma, jer je ovde trpeza bez ljutih nezamisliva, a ostalo proda. Ove godine nije morao da brine za plasman, jer su mu sve otkupili kupci iz Novog Pazara i Bujanovca po ceni od 70 dinara po kilogramu. Na pijačnoj tezgi uzeo bi 100 do 110 dinara, ali bi, kaže, morao da plati pijačnu taksu i da dangubi, ovako mu je lakše.

Petar je na šesnaest ari znao da proizvede dvanaest do trinaest tona paprike. Prodavao je širom bivše Jugoslavije i nema kraja koji ne poznaje, od Dojrana do Bleda. Razlog što se njegova paprika traži je kvalitet.

– Čitao sam literaturu još šezdesetih godina prošlog veka. Davno sam pročitao i savet za zaštitu bilja koji i dan-danas uspešno primenjujem protiv korova. Kupim negašeni kreč za malterisanje u prahu i posejem po celoj njivi. Za petnaestak dana, koliko mu je potrebno da se ugasi, on izgori travu. Pored toga, smanji kiselinu u korenu biljke i ona ne oboleva. Hemiju ne koristim, 85 posto je organska proizvodnja. Jedino ako se pojavi crni popac koji grize koren, bacim hemijska sredstva između redova, ali to je jednom godišnje, na početku, otkriva za „Politiku“ paprikar Petar.

– Kada nam je ovde u Leskovcu držao predavanje Senad Mahmutović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, rekao je da cene poljoprivrednih proizvoda treba da budu jednake od Subotice do Preševa. Ja sam mu odgovorio da je to dobra zamisao, ali da u praksi nije tako. Vojvodina ima jedne uslove i organizaciju, Beograd druge, Kragujevac treće, a mi ovde na jugu Srbije imamo najgore. Ne kaže se džaba što južnije, to tužnije. Ljudi beže odavde u razvijene krajeve. Ovde je loša organizacija i niske su cene. Zato su i propale dve najveće industrije za preradu voća i povrća – „Porečje“ u Vučju i „Delišes“ u Vladičinom Hanu. Privatizacija je bila loša, mašine su prodate jevtino, radnici sada rade bez plata – izdeklamovao nam je Petar.