Ћелава певачица

14.05.2014. Рајко Недић

Од ћелаве до брадате певачице прошло је више од 60 година. Али многе ствари остале су исте. Театар апсурда и безначајност људске егзистенције...

Да ли је брадата певачица у ствари мушкарац обучен у жену? Да ли је брадата певачица жена маскирана у мушкарца, али са вештачком брадом? Да ли брадате жене постоје само у циркусима, зашто се онда појављују на телевизији и певају? Зашто та особа има и дугу косу и браду и још носи хаљину? Да ли је мушко или женско? Да ли је то само маска, шала или начин да се привуче пажња? Како то и мушко и женско у исто време? То нисмо учили у школи... Ово су само нека од питања која су у суботу увече постављала деца својим родитељима док су на националној фреквенцији у ударном термину гледала финале Евровизије.

Ово питање је много незгодније и "непријатније" од оног дечјег, искреног, природног и спонтаног, како настају бебе. Шта рећи детету које "створење" пева пред милионским аудиторијумом, а највише младима и малишанима. Како објаснити да је то нешто између, да постоје само два пола. Ако кажете да је то болесно, неприродно, накарадно и погубно за младе нараштаје, озбиљно ризукујете да вам прилепе етикету хомофоба и ко зна шта још. Прича о глобализацији, свепланетарном заједништву узима маха, сведоци смо огромних притисака, па и услова за улазак ЕУ, да такво понашање и такве паранормалне појаве једноставно морамо прихватити, подржати. То је такозвана наметнута толеранција, ваљда још један од изопачених изума 21. века под плаштом некакве демократије.

Било је тужно, и то у данима када жалимо легендарног Тимотија Џона Бајфорда, гледати наше малишане како скакућу уз телевизоре очекујући евровизијски спектакл. Док је брадата певачица славила победу, мотале су ми се по глави легендарне серије попут "Полетарца" и "Невена" и бројне дечје емисије на којима сам одрастао. Знам да ће бити коментара типа што су уопште деца гледала ту емисију. Е па, у томе је, нажалост, и одговор. Када суботом увече, и то на националној телевизији, треба да промените канал да не трујете децу, ту нешто дебело није у реду. Још када се победник/ца појави на насловним странама свих медија, по интернету, друштвеним мрежама и када о њој/њему сви причају... Од улица, јавног превоза, канцеларија, до учионица и школског дворишта... Јасно је да је циљ остварен. Не победа на Евровизији, већ победа и промоција неких нових времена и система вредности на које изгледа, хтели-не хтели, морамо да се навикавамо.

Зашто је наслов коментара ћелава, а не брадата певачица? Па зато што асоцира на чувено дело писца "театра апсурда" Ежена Јонескуа. "Ћелава певачица" (иначе написана 1950. године), цитирам критику, "бави се тешком малограђанштином, потрошачким друштвом, испразним животним циљевима и новим вредности које се мере искључиво новцем и стицањем материјалних добара, разоткривајући апсурд наших живота. Ово аванградно дело бави се проблемима савременог човека, недостатком комуникације, добом у ком смо изгубили људска обележја и у ком не успевамо да дођемо до себе." Од ћелаве до брадате певачице прошло је више од 60 година. Али многе ствари остале су исте. Театар апсурда и безначајност људске егзистенције.

Рајко Недић