Ćelava pevačica

Ovo pitanje je mnogo nezgodnije i "neprijatnije" od onog dečjeg, iskrenog, prirodnog i spontanog, kako nastaju bebe. Šta reći detetu koje "stvorenje" peva pred milionskim auditorijumom, a najviše mladima i mališanima. Kako objasniti da je to nešto između, da postoje samo dva pola. Ako kažete da je to bolesno, neprirodno, nakaradno i pogubno za mlade naraštaje, ozbiljno rizukujete da vam prilepe etiketu homofoba i ko zna šta još. Priča o globalizaciji, sveplanetarnom zajedništvu uzima maha, svedoci smo ogromnih pritisaka, pa i uslova za ulazak EU, da takvo ponašanje i takve paranormalne pojave jednostavno moramo prihvatiti, podržati. To je takozvana nametnuta tolerancija, valjda još jedan od izopačenih izuma 21. veka pod plaštom nekakve demokratije.

Bilo je tužno, i to u danima kada žalimo legendarnog Timotija Džona Bajforda, gledati naše mališane kako skakuću uz televizore očekujući evrovizijski spektakl. Dok je bradata pevačica slavila pobedu, motale su mi se po glavi legendarne serije poput "Poletarca" i "Nevena" i brojne dečje emisije na kojima sam odrastao. Znam da će biti komentara tipa što su uopšte deca gledala tu emisiju. E pa, u tome je, nažalost, i odgovor. Kada subotom uveče, i to na nacionalnoj televiziji, treba da promenite kanal da ne trujete decu, tu nešto debelo nije u redu. Još kada se pobednik/ca pojavi na naslovnim stranama svih medija, po internetu, društvenim mrežama i kada o njoj/njemu svi pričaju... Od ulica, javnog prevoza, kancelarija, do učionica i školskog dvorišta... Jasno je da je cilj ostvaren. Ne pobeda na Evroviziji, već pobeda i promocija nekih novih vremena i sistema vrednosti na koje izgleda, hteli-ne hteli, moramo da se navikavamo.

Zašto je naslov komentara ćelava, a ne bradata pevačica? Pa zato što asocira na čuveno delo pisca "teatra apsurda" Ežena Joneskua. "Ćelava pevačica" (inače napisana 1950. godine), citiram kritiku, "bavi se teškom malograđanštinom, potrošačkim društvom, ispraznim životnim ciljevima i novim vrednosti koje se mere isključivo novcem i sticanjem materijalnih dobara, razotkrivajući apsurd naših života. Ovo avangradno delo bavi se problemima savremenog čoveka, nedostatkom komunikacije, dobom u kom smo izgubili ljudska obeležja i u kom ne uspevamo da dođemo do sebe." Od ćelave do bradate pevačice prošlo je više od 60 godina. Ali mnoge stvari ostale su iste. Teatar apsurda i beznačajnost ljudske egzistencije.

Rajko Nedić