Док жртве чекају нове процедуре

Саветовалиште је радило све ове године и подршком, разумевањем и ангажовањем помагало женама, деци и старима да из ситуације насиља изађу и нађу неки други пут кроз живот који ће им дати више шанси и друге могућности.

Од 2.000 године у Беграду раде сигурне куће којих данас има три - са великим капацитетом и организацијом унутар кућа. Оне помажу женама и деци да после одређеног боравка у сигурној кући изађу јаче, храбрије и са новом жељом, да насиље које су трпеле у својој породици заувек остане иза њих. Жена и деце који су боравили у сигурним кућама у Београду има много. Исто толико је и њихових страшних животних прича.

физичко и психичко насиље које су ове жене и деца трпеле понекад не може да се опише речима. Tреба чути њихове исповести или приче пуне бола, суза, страха и немоћи па можда тек тада схватити зашто жене толико дуго остају у везама у којима има насиља и због чега све то раније не прекину. Ми живимо, на жалост, у времену у коме насиље над женама и децом у главама многих и није нешто страшно, у којем жене треба да знају где им је место у животу и кући у којој живе са својим партнером.

Од времена када је Саветовалиште почињало са радом објективно се много променило. Данас у Србији постоје добри закони и регулисани прописи кад је насиље у породици у питању. Измена Кривичног закона, у којем је уведено кривично дело насилља у породици, донета је још 2002. године. Tо је био почетак нових прописа који регулишу ову област, тако да данас имамо и законе и стратегије у којима је предвиђено да је насиље у породици законски кажњиво и да се цела држава, као и све њене институције, ангажовала да помогне угроженима.

Да ли је то у пракси тако, то је већ друго питање које жртвама отежава ионако тежак пут ка изласку из ситуације насиља и често неразумевање породице и околине, као и претње које доживљавају од насилника који су у већини случајева на слободи.
 

Цео кривични поступак за насиље у породици, ако до њега и дође, базира се на исказу или сведочењу жене жртве насиља - било као сведока или као оштећене.

У случају да она одустане, било одмах или у току трајања поступка, поступак се прекида. Да ли је икада узета у обзир чињеница да жене углавном одустају из неколико разлога. Први је што се плаше насилника и његове освете, и не само њега него целе његове породице и ближе околине, која ће у највећем броју случајева бранити насилника, а не жртву.

Друго, жене одустају због деце, јер не желе да им деца пребацују да су оне криве што им је отац у затвору, а треће, најчесће желе да забораве сав пакао кроз који су прошле одричући се и заједнички стечене имовине и могућности да он буде осуђен. Све због жеље да забораве и да започну неки нови живот у коме за насилника нема више места.

Жене, док су у сигурним кућама имају помоћ наше адвокатице која им помаже у писању свих иницијалних правних аката који су потребни да би се одређене судске процедуре спровеле. Ако су у питању брачне заједнице покрећу се спорови за развод брака или ако је ванбрачна веза онда је то поступак око добијања старатељства над децом или слични судски поступци.

Међутим, Породичним законом је предвиђена и заштитна мера забране приласка жртви на одређеној удаљености. Судови ову меру врло често изричу и она психолошки помаже женама, које се изрицањем ове мере осећају сигурније и на неки начин заштићене од насилника.

Међутим, то у пракси изгледа другачије.

Насилници врло често ту меру прекрше. Женама које изађу из сигурне куће или које насиље трпе, а нису имале потребе за коришћењем куће приближавају се, прете им, сачекују их, неретко ударају, пљују, шаљу разне претеће поруке, стоје пред зградом или кућом, а све у циљу застрашивања и чињења насиља које траје.

Врло битно питање јесте шта се даље догађа. Имају ли те одлуке забране икаквог смисла?

Сем онога, који сам навела, психолошке природе - нема. Ако жена позове полицију, полиција ће је упутити на суд. Значи поново један дуг и неизвестан судски поступак. А Кривичним законом је предвиђено да ко прекрши мере заштите од насиља у породици, које му је суд одредио на основу закона, казниће се затвором од три месеца до три године. Ко ће га казнити? Када ће га казнити и у којој процедури?

Жртвама насиља остаје да чекају усклађивање закона, утврђивање процедура, еФикасније правосуђе, полицију која ће штитити њих, јер су често и животно угрожене, а и све нас који штитећи жртве насиља штите систем и његове основне вредности као што је породица.

Ауторка је координаторка Саветовалишта против насиља у Београду