Dok žrtve čekaju nove procedure

Savetovalište je radilo sve ove godine i podrškom, razumevanjem i angažovanjem pomagalo ženama, deci i starima da iz situacije nasilja izađu i nađu neki drugi put kroz život koji će im dati više šansi i druge mogućnosti.

Od 2.000 godine u Begradu rade sigurne kuće kojih danas ima tri - sa velikim kapacitetom i organizacijom unutar kuća. One pomažu ženama i deci da posle određenog boravka u sigurnoj kući izađu jače, hrabrije i sa novom željom, da nasilje koje su trpele u svojoj porodici zauvek ostane iza njih. Žena i dece koji su boravili u sigurnim kućama u Beogradu ima mnogo. Isto toliko je i njihovih strašnih životnih priča.

fizičko i psihičko nasilje koje su ove žene i deca trpele ponekad ne može da se opiše rečima. Treba čuti njihove ispovesti ili priče pune bola, suza, straha i nemoći pa možda tek tada shvatiti zašto žene toliko dugo ostaju u vezama u kojima ima nasilja i zbog čega sve to ranije ne prekinu. Mi živimo, na žalost, u vremenu u kome nasilje nad ženama i decom u glavama mnogih i nije nešto strašno, u kojem žene treba da znaju gde im je mesto u životu i kući u kojoj žive sa svojim partnerom.

Od vremena kada je Savetovalište počinjalo sa radom objektivno se mnogo promenilo. Danas u Srbiji postoje dobri zakoni i regulisani propisi kad je nasilje u porodici u pitanju. Izmena Krivičnog zakona, u kojem je uvedeno krivično delo nasillja u porodici, doneta je još 2002. godine. To je bio početak novih propisa koji regulišu ovu oblast, tako da danas imamo i zakone i strategije u kojima je predviđeno da je nasilje u porodici zakonski kažnjivo i da se cela država, kao i sve njene institucije, angažovala da pomogne ugroženima.

Da li je to u praksi tako, to je već drugo pitanje koje žrtvama otežava ionako težak put ka izlasku iz situacije nasilja i često nerazumevanje porodice i okoline, kao i pretnje koje doživljavaju od nasilnika koji su u većini slučajeva na slobodi.
 

Ceo krivični postupak za nasilje u porodici, ako do njega i dođe, bazira se na iskazu ili svedočenju žene žrtve nasilja - bilo kao svedoka ili kao oštećene.

U slučaju da ona odustane, bilo odmah ili u toku trajanja postupka, postupak se prekida. Da li je ikada uzeta u obzir činjenica da žene uglavnom odustaju iz nekoliko razloga. Prvi je što se plaše nasilnika i njegove osvete, i ne samo njega nego cele njegove porodice i bliže okoline, koja će u najvećem broju slučajeva braniti nasilnika, a ne žrtvu.

Drugo, žene odustaju zbog dece, jer ne žele da im deca prebacuju da su one krive što im je otac u zatvoru, a treće, najčesće žele da zaborave sav pakao kroz koji su prošle odričući se i zajednički stečene imovine i mogućnosti da on bude osuđen. Sve zbog želje da zaborave i da započnu neki novi život u kome za nasilnika nema više mesta.

Žene, dok su u sigurnim kućama imaju pomoć naše advokatice koja im pomaže u pisanju svih inicijalnih pravnih akata koji su potrebni da bi se određene sudske procedure sprovele. Ako su u pitanju bračne zajednice pokreću se sporovi za razvod braka ili ako je vanbračna veza onda je to postupak oko dobijanja starateljstva nad decom ili slični sudski postupci.

Međutim, Porodičnim zakonom je predviđena i zaštitna mera zabrane prilaska žrtvi na određenoj udaljenosti. Sudovi ovu meru vrlo često izriču i ona psihološki pomaže ženama, koje se izricanjem ove mere osećaju sigurnije i na neki način zaštićene od nasilnika.

Međutim, to u praksi izgleda drugačije.

Nasilnici vrlo često tu meru prekrše. Ženama koje izađu iz sigurne kuće ili koje nasilje trpe, a nisu imale potrebe za korišćenjem kuće približavaju se, prete im, sačekuju ih, neretko udaraju, pljuju, šalju razne preteće poruke, stoje pred zgradom ili kućom, a sve u cilju zastrašivanja i činjenja nasilja koje traje.

Vrlo bitno pitanje jeste šta se dalje događa. Imaju li te odluke zabrane ikakvog smisla?

Sem onoga, koji sam navela, psihološke prirode - nema. Ako žena pozove policiju, policija će je uputiti na sud. Znači ponovo jedan dug i neizvestan sudski postupak. A Krivičnim zakonom je predviđeno da ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici, koje mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. Ko će ga kazniti? Kada će ga kazniti i u kojoj proceduri?

Žrtvama nasilja ostaje da čekaju usklađivanje zakona, utvrđivanje procedura, eFikasnije pravosuđe, policiju koja će štititi njih, jer su često i životno ugrožene, a i sve nas koji štiteći žrtve nasilja štite sistem i njegove osnovne vrednosti kao što je porodica.

Autorka je koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u Beogradu