Друштвеност и мреже

Је л'? Са'рана или, не дај Боже, свадба?

Што тако за свадбу?!

Па, лепо, драга... На са'рани ћу да се провучем са једном свећом и евентуално пар ситница. А свадба ће дебело да ме искошта!

Какав си ти то човек, све посматраш црно...

Ту се већ аутоматски укључује мој звоц-филтер који елиминише неке звуке из позадине, те тренутно чујем само „блаблабла“. Кад сам мало боље погледао и видео за чију је свадбу позивница, још више сам пожелео да је сахрана у питању. Колико ми је само зла та особа учинила, а колико је тек пожелела, чуди ме да има и образа да ми се обрати.

Не долази у обзир! Ја на ту свадбу не идем! – децидан сам.

Што?

Видиш ли ти код кога је?! Ти како хоћеш; сматрај је и даље пријатељем ако хоћеш, мени пријатељ више није!

Колику је само саблазан изазвала та моја реченица, запањио сам се! Да сам којим случајем прибегао насиљу (Боже сачувај!), мислим да би реакција и израз лица били блажи.

Молиммм?! Зар си је обрисао са Фејсбука?! Да л' си ти нормалан човек, да те ја питам?

Сад је био мој ред да се саблазним исто тако. 1:1.

Какав Фејс, как'и бакрачи, о стварном ти животу причам! Пусти те глупости! Зар се не сећаш, већ си заборавила?

Значи, ниси је обрисао са Фејса? Ух, добро је! Ја се уплашила на шта ће то да изађе, шта ће народ рећи...

Побогу, јеси ли ти у винкли?! Батали те глупости, о реалности причам!

Е, баш ће да идемо и да се напирлитамо и лепо проведемо, у инат њој и још некима који ће тамо да буду!

Узалуд су били моји покушаји да докажем да је то немогуће поред толико гадова и смрадова на једном месту. Добро, и трошак за такву дебиларију није био занемарљив, признајем. Наравно, наставила је са убеђивањем. Није баш као да је неко узео електричну бушилицу и бургију десетку те ми тиме просврдлао главу, али ту је негде опасно близу том осећају, рекао бих. Али ја сам држао чврст и непопустљив став да се тамо не иде и, као и сваки прави балкански мачо мушкарац, на крају смо дошли до компромиса да идемо на свадбу.

Тек је ноћ и период пред спавање донео пар минута мира и тишине за контемплацију. Зар су људи толико постали ненормални? Зар један клик мишем на сличицу и пар слова дефинише тако битну категорију као што је "пријатељ"? И после се чудимо како нас свакакве глупости сналазе. Где живимо, у том четвртастом екрану или у реалном свету? Није ли тај недостатак осећаја за реалност управо и један од разлога свим лошим стварима са којима се сусрећемо уживо, у штампи, на телевизији... Мора бити, чим је у реду некога зверски убити, па се извинити родитељима убијене речима "Нисам хтео, јбг"?! Да није мислио да се врати на аутосејв пре него ли је то урадио? Нема ли поплаве мишљења по статусима да је погрешно криминалце хапсити док се истовремено згражава над њиховим делима?

Лудило. Чисто лудило. Болесно лицемерје.

Него, батали то, време је за спавање, у 5 устајем, па да будем лепо расположен тамо кад одем пред оне ликове које не могу ни да гледам, али морам да им се смешкам јер су ми пријатељи на оној утопији од ФБ-а.

Шта ћу, тако сам кликнуо.