"Филмски сусрети" понос Ниша, глумци, љубитељи филма и скоројевићи, заједно на црвеном тепиху

24. августа, сви смо се, негде око пола осам, дотерани, што би ми млађи рекли скоцкани, окупили испред Градске куће. Наравно да је свечани пријем каснио, али ми није сметало јер ми је друшто, поред мојих драгих колега, правио глумац ни мање ни више него из Америке!

На моје извињење, што ми није познат, а као сам нека новинарка, рекао је да то то сасвим и реду јер није са наших простора.

Аржан Пелесић, је поменути глумац.

Добила сам корисне савете од овог човека, али је убрзо морао да крене да потражи Тихомира Станића, јер је и дошао да се нађе са господином који је понео ласкаву титули глумца прве фестивалске вечери.

Пријеме не волим, а сви су слични, тако да бих то изоставила. Да смо били, били смо.

Али један детаљ морм да поменем  по чему овај пријам другачији од осталих , емоцију председнице жирија Неле Михајловић. Немам речи којима бих описала ту жену, али верујем да су колеге фотографи забележиле то својим апаратима.

Гурање на црвеном тепиху као и сваке године, али сам у том тренутку запазила да нас новинара има у већем броју него глумаца.

Хмм, мислила сам да је ово фестивал глумаца.

На летној позорници, гужва, гурање, тражење свог места и напокон мало мирније кад Водитељски пар почиње да глумце једног по једног позивају на сцену.

И како знају да кажу најслађе за крај, тако позивају овогодишњу добитницу награде "Павле Вујисић" и она се обраћа нишкој публици овим речима
„Много пута сам са радошћу излазила на ову позорницу, почев од мог првог филма „Мирис пољског цвећа".

Жарко сам желела да додјем у Ниш и будем делић овог јединственог филмског и глумачког празника.

Долазила сам са радошћу и док сам се окренула прошле су године. И овакве и онакве, и родне и сушне и суморне и блиставе.

Хвала вам на верности, хвала на љубави. Не стваљам тачку, идемо даље!!!" - Горица Поповић.

Градоначелник предао кључеве града Нели Михајловић и чувеном реченицом „Тврђава је наша"

Почела је и званично недеља глумаца у Нишу.

Поред Неле, у жирију фестивала су Горан Радаковић и млада Тамара Алексић.
Глумци су се поклонили, бацили цвеће у публику и почиње филм  „Дилеријум тременс".

Тема филма алкохолизам у глумачком послу.

Посебно ми се допала реченица да је глума нешто сто те целог обузме. Пуна летња позорница и аплауз на крају филм су све рекли.

Други филм „Режи" није толико освојио симпатије публике, али главна глумица Кристине Јовановић јесте.

Крај другог филма нису сачекале пуне столице на летној позорницу.

Али мени је лично филм симпатичан.

А сада другу вече!

Хмм, где ли су нестале гламурозне хаљине и стикле од прве вечери?
Много мање људи на летњој, а глумаца премало, ако је ово ипак фестивал посвеће њима.

А да, филмови.

„Краљ Петар први" у режији Петра Ристовског.

Сва срећа да је пуно људи било око мене, јер овај филм није за емотивне.
Превише пута у току филма сам била на ивици сузан, иако га гледам други пут.
Али погледајте, па ћете и сами видети, моју препоруку имате.

Следи филм „Која је ово држава" 

Како је  и сам наслов  поприлично збуњујући, тако и већи део филма.

Очекивајући поенту филма, дочекали смо и кишу.

Неки су на прве капкице кише се покупили и отишли.

А некима нам је тек тада постало интересантно и тако смо смислили начин да одгледамо филм и не покиснемо.

Полако, двоје по двоје почели смо да седамо на саму позорницу, у турски сед.

И тако, да не претерам али сигурно тридесетак људи, или колико је могло да стане.

И поред пљускова и грмљавине остали смо до краја.

И могу да кажем да филм има поенту.

Тако да, не дозволите да вас киша некад отера, јер можете нешто битно да пропустите.