Исланд

И баш на том пољу наишли су на тврд орах. Пријем Исланда у Европску унију отегао се у недоглед. Додуше не као код неких других удворичких држава, али опет много. Потом, Исланд је био у великој кризи 2009. године. У међувремену су поправили економију и више им залуђивање с бриселском бирократијом није ни потребно. И треће, кључно, Европска унија је хтела да уведе квоте Исланду за рибарство. Њихову најважнију привредну грану да ограниче. И ту настаје разлаз.

Исланд је острвска држава на крајњем северу Европе. Између Гренланда и Норвешке. С више од сто хиљада квадратних километара површине и незнатних триста и кусур хиљада становника на том простору, у суровим климатском условима, Исланд је данас пожељна дестинација за живот многим убогим Европљанима с југа континента. Исланђани су поносан и чврст народ. Вековима је живело становноиштво у оскудици, изложено великој хладноћи, дугим и оштрим зимама и врло кратким летом. Тако се изградио отпоран народ. Исланђани отимају од природе оно што могу добити. Пољопривреда, прилагођена климатским условима, лов и риболов. У новије време и модерне технологије. Све у свему, народ навикао да живи и да опстаје у не баш гостољубивој природи, да се бори и да не очекује помоћ ни од кога.

Исланђани поседују достојанство, интегритет, што би се казало модерним речником. Дакле, њима не треба страна помоћ, савети филантропских институција попут ММФ-а, Светске или Европске банке, ето, не желе ни Европску унију. Људи навикли да живе од свог рада, да им нико не намеће своја решења, никоме да се улагују, снисходљиво да се церекају, наводно ћаскају с партнерима, да им неко са стране дели лекције. Овакве ствари карактеристичне су за банана државе, у којима руководство није способно да води државу, где школе и знање не играју никакву улогу, јер се дипломе купују на кило, где је систем огрезао у корупцију и криминал. И, збиља чудно, ове и сличне пошасти карактеристичне су за нека друштва у Африци, Азији, Латинској Америци и југу Европе. Тамо где је клима повољна, где се све рађа, народ трпи. Многи немају ни за пристојкан ручак. С друге стране у најгорим климатским областима, на северу Европе, на Исланду, у Данској, Норвешкој, Шведској, Финској, Канади, народ је навикао да се бори, да ствара, да користи оно мало што му је природа подарила. Људи тамо не очајавају, не хуле на Бога и на судбину, не очекују поклон од рођака гастарбајтера, не надају се повољном кредиту од светских лихвара које ће његови праунуци да враћају. И добро пазе коме поверавају власт. У озбиљним државама представници власти морају да буду бољи од просечног гласача. Подразумева се да само бољи, то јест најбољи, може да поведе друштво напред. Да представници власти морају бити поштени, скромни, честити, у скандинавским земљама представља аксиом.

Можда би народи неуспешних и посрнулих држава могли да размисле о солуцији да позову стручне људе из Скандинавије да преузму њихове земље. Да им повере власт макар за време једног изборног мандата. Најчешће је то четири године. Још ако њихову власт чине политичари који су деценијама на руководећим местима, који су променили све могуће функције а нигде ништа нису озбиљно постигли. Таквима се треба захвалити. Није скупо и даље да их плаћају, само ништа да не раде. Бар не могу  више да упропашћују. Па нека управљају они који су способни и који знају. Ако могу спортски клубови да ангажују проверене спортисте, индустрија квалитетне менаџере, банке саветнике, медицина најуспешније лекаре из света, зашто не би довели и проверене политичаре. А гласачи, народ тих упропашћених држава, ако не жели више да га лажу, да наседа више обећањима која се не могу испунити, да га и даље не вуку за нос, нека се захвали својима и нека замоли странце да им управљају државом. Али поштене и добронамерне странце. Не оне који нису честити а владају. Истина, из сенке, али сенка је толико дугачка и видљива да се не може сакрити ко у ствари држи конце, а ко је марионета!

Миодраг Тасић