(Из)ванредни Предраг Марић

Трећи новембар 2010. године, неко доба ноћи... Пробудио ме је, готово бацио с кревета страшан земљотрес. Љуљало је жестоко и било је јасно да се Србији догодила катастрофа. Новинарска радозналост није ми дала мира. Била је јача од страха. Питао сам се где је епицентар, који део наше земље је страдао, иако се лустер у дневној соби и даље помахнитало љуљао. Знао сам да само један човек у држави неколико минута после најјачег удара зна одговор. Позвао сам телефоном и глас с друге стране жице као из топа ми је одговорио: "Околина Краљева, више од пет степени по Рихтеру, на вратима сам, идем на терен..." Био је то Предраг Марић, шеф сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије. Овај човек већ десет година бије битку са највећим природним катастрофама.

Поплаве, суше, земљотреси, пожари, снег, ледени дани, клизишта, хемијски инциденти, град, саобраћајке и све врсте несрећа које могу да нас задесе његова су надлежност. Он годинама упозорава у редовним ситуацијама да обратимо више пажњу, а не у ванредним, када је већ касно... Упозорава и на недостатак новца, наш традиционални, немар, бахатост и оно чувено "лако ћемо". Упозорава нас да нам је потребна много боља организација и да шачица људи не може сама и готово голорука да се бори против разних стихија. У међувремену, у његовој надлежности су и противградне ракете, за које наравно, нема новца... Па је и он принуђен, заједно с нама да гледа у небо. И помоли се.

Сада је и дефинитивно јасно. Србији хитно треба добро уређено министарство за ванредне ситуације. Али не као министарство за политичко поткусуривање чији ће министар играти епизодну улогу и статирати на клизиштима и шатрама, већ озбиљна и добро уређена институција која ће имати снажну подршку државе. На премијеру и Влади је да донесу одлуку, а ево зашто је ово шанса да коначно подржимо рад људи којих се сетимо тек када се догоди елементарна непогода. На челу овог министарства треба да буде професионалац, а не политичар и каријериста, образован и вредан човек са много знања и искуства, посвећен послу, с јасном визијом и снажном вољом да зацртано истера до краја. У овом случају имамо кандидата. Једног јединог. Предраг Марић! Не, не ласкам овом човеку. Само је испунио апсолутно све услове за овај посао. Не функцију, већ буквално, посао. Колико сам разумео, управо овакви људи треба да управљају најважнијим државним функцијама. Барем тако је најављивао премијер.

Ако сте приметили, приликом сваког извештаја које рапортира медијима, Марић наступа као професионалац, али и као обичан човек. Нема лагања, саморекламерства, нема оног вештачког израза лица и лажног и киселог осмеха који нам "продају" политичари. На лицу му се види да је тешко, да нас је задесила катастрофа, али да нема предаје и панике.

Марић се годинама бори са ћудима природе, ћудима нашег човека и беспарицом. У каквој земљи живимо, чини се да би му најлакше било када би се само борио са природом.

Рајко Недић