(Iz)vanredni Predrag Marić

Treći novembar 2010. godine, neko doba noći... Probudio me je, gotovo bacio s kreveta strašan zemljotres. Ljuljalo je žestoko i bilo je jasno da se Srbiji dogodila katastrofa. Novinarska radoznalost nije mi dala mira. Bila je jača od straha. Pitao sam se gde je epicentar, koji deo naše zemlje je stradao, iako se luster u dnevnoj sobi i dalje pomahnitalo ljuljao. Znao sam da samo jedan čovek u državi nekoliko minuta posle najjačeg udara zna odgovor. Pozvao sam telefonom i glas s druge strane žice kao iz topa mi je odgovorio: "Okolina Kraljeva, više od pet stepeni po Rihteru, na vratima sam, idem na teren..." Bio je to Predrag Marić, šef sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije. Ovaj čovek već deset godina bije bitku sa najvećim prirodnim katastrofama.

Poplave, suše, zemljotresi, požari, sneg, ledeni dani, klizišta, hemijski incidenti, grad, saobraćajke i sve vrste nesreća koje mogu da nas zadese njegova su nadležnost. On godinama upozorava u redovnim situacijama da obratimo više pažnju, a ne u vanrednim, kada je već kasno... Upozorava i na nedostatak novca, naš tradicionalni, nemar, bahatost i ono čuveno "lako ćemo". Upozorava nas da nam je potrebna mnogo bolja organizacija i da šačica ljudi ne može sama i gotovo goloruka da se bori protiv raznih stihija. U međuvremenu, u njegovoj nadležnosti su i protivgradne rakete, za koje naravno, nema novca... Pa je i on prinuđen, zajedno s nama da gleda u nebo. I pomoli se.

Sada je i definitivno jasno. Srbiji hitno treba dobro uređeno ministarstvo za vanredne situacije. Ali ne kao ministarstvo za političko potkusurivanje čiji će ministar igrati epizodnu ulogu i statirati na klizištima i šatrama, već ozbiljna i dobro uređena institucija koja će imati snažnu podršku države. Na premijeru i Vladi je da donesu odluku, a evo zašto je ovo šansa da konačno podržimo rad ljudi kojih se setimo tek kada se dogodi elementarna nepogoda. Na čelu ovog ministarstva treba da bude profesionalac, a ne političar i karijerista, obrazovan i vredan čovek sa mnogo znanja i iskustva, posvećen poslu, s jasnom vizijom i snažnom voljom da zacrtano istera do kraja. U ovom slučaju imamo kandidata. Jednog jedinog. Predrag Marić! Ne, ne laskam ovom čoveku. Samo je ispunio apsolutno sve uslove za ovaj posao. Ne funkciju, već bukvalno, posao. Koliko sam razumeo, upravo ovakvi ljudi treba da upravljaju najvažnijim državnim funkcijama. Barem tako je najavljivao premijer.

Ako ste primetili, prilikom svakog izveštaja koje raportira medijima, Marić nastupa kao profesionalac, ali i kao običan čovek. Nema laganja, samoreklamerstva, nema onog veštačkog izraza lica i lažnog i kiselog osmeha koji nam "prodaju" političari. Na licu mu se vidi da je teško, da nas je zadesila katastrofa, ali da nema predaje i panike.

Marić se godinama bori sa ćudima prirode, ćudima našeg čoveka i besparicom. U kakvoj zemlji živimo, čini se da bi mu najlakše bilo kada bi se samo borio sa prirodom.

Rajko Nedić