Јосип Броз Тито и наследници "Шћепани мали"

Тада је дошло до смене власти са једног човека на колективно руководство — Председништво СФРЈ. Многи историчари овај догађај сматрају за почетак распада Југославије. Већина лидера Југославије и Србије у наредном периоду до дан данас, је покушала да примени његв начин владавине, не схватајућу да новонастала гео-политичка ситуација не може да се применби у садашњости.

Већина одраслих становника са бившег простора Југославије, нарочито они који су били сведоци живота и Титове владавине, скоро без изузетка се носталгично враћа у то "безбрижно" време, када је било загарантованог посла, бесплатног школовања, скоро бескамтних кредита, достојанства и живота без криминала.

Политички наследници, иако сами често критизери Брозове владавине, до дан данас покушавају да примене његов систем и светски утицај, наравно неуспело, јер немају апсолутно никакву суштинску вредност за таква стање у политичком и сваком другом смислу, слажу се аналитичари.

Броз је био омиљен код већине становника, због своје непосредности и видљиве харизме, а он сам је успешно кокетирао са основним људским вредностима и видљивим хедонозмом, по принципу "хлеба и игара".

Био је ожењен Јованком Броз, Српкињом из Лике, која је остала доследна својим принципима и 30 година након његове смрти.

Јосип Броз Тито рођен у Кумровцу 1892 је био југословенски комунистички револуционар и државник, који је обављао разне државничке функције од 1943. до своје смрти 1980. године.

Током Другог светског рата био је вођа југословенских партизана, који се често сматрају најефикаснијим покретом отпора у окупираној Европи. За време своје политичке каријере је био изузетно популарна личност како у земљи тако и у иностранству. 

Као оличење јединства, његова унутрашња политика се огледала залагањем за мирољубиву коегзистенцију свих народа у југословенској федерацији.

Стекао је велику међународну славу као главни лидер Покрета несврстаних, поред Џавахарлала Нехруа, Гамала Абдела Насера и Ахмеда Сукарна.

Био је генерални секретар (касније председник председништва) Савеза комуниста Југославије (1939-80). Током Другог светског рата је постао премијер (1943-63) а уставним променама 1953. постао је и председник (касније доживотни председник) (1953-80) Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Од 1943. до своје смрти 1980. године, имао је чин маршала Југославије и положај врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ, до 1945), Југословенске армије (ЈА, 1945-51), Југословенске народне армије (ЈНА, 1951-80). Будући да је био изузетно цењен у оба блока током Хладног рата, примио је око 98 страних одликовања , укључујући и Орден Легије части.

Тито је био главни лидер друге Југославије, социјалистичке федерације која је трајала од 1943. до 1992. Упркос томе што је био један од оснивача Информбироа, убрзо је постао први члан Коминформа који је почео да пркоси совјетској хегемонији и једини који је успео да напусти Информбиро и отпочне сопствени социјалистички програм. Тито је био заговорник независног пута у социјализам (понекад називаним и "национални комунизам"). Године 1951. је спровео самоуправни систем који је разликовао Југославију у односу на друге социјалистичке земаље. Заокрет ка моделу тржишног социјализма донео је економску експанзију током 1950-их и 1960-их и пад током 1970.тих година. Његова унутрашња политика укључује сузбијање националистичких осећања и промоцију " братства и јединства " шест југословенских народа. Након Титове смрти 1980. године, тензија између југословенских република се нагло повећала и 1991. године земља се распала у грађанском рату.

Јосип Броз Тито је умро од гангрене у Медицинском центру у Љубљани 4. маја 1980. у 15.05, три дана пре његовог 88. рођендана. Следећег дана, 5. маја, Плавим возом је из Љубљане у Београд стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Смештен је у алеју скупе Југославије, где су државни функционери и грађани у мимоходу одавали почаст југословенском шефу државе. Дана 7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту. Сахрањен је 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа на Дедињу уз присуство 700.000 људи и 209 делегација из 128 земаља од укупно 154 држава чланица УН у то време. На основу броја присутних политичара и државних делегација, то је била највећа сахрана неког државника у историји.

По званичним подацима, сахрани је присуствовало 4 краља,6 принца, 31 председник, 22 премијера и 47 министара спољних послова.

Коришћен материјал из Архива Југославије и Википедије.