Четрдесет година од смрти Јосипа Броза Тита

Јосип Броз Тито је преминуо 4. маја 1980. године, у 15.05, у Клиничком центру у Љубљани, три дана пред свој 88. рођендан.

Тито је у јануару примљен у болницу због проблема са циркулацијом, а пре смрти му је ампутирана нога, на шта није хтео да пристане док год је био свестан. Већ од средине фебруара, био је у вештачкој коми.

Вест о Титовој смрти Југословенима је саопштио спикер Телевизије Београд Миодраг Здравковић.

"Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитет Савеза комуниста Југославије и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије", гласила је вест која је одјекнула у целом свету.

Највећа сахрана 20. века
Ковчег са Титовим посмртним остацима стигао је сутрадан Плавим возом из Љубљане, преко Загреба, у Београд.

Три дана касније, на сахрану је дошло 700.000 људи. Присутно је било 209 државних делегација из 128 земаља света. Био је то најпосећенији погреб неког државника у 20. веку.

Последњу пошту оснивачу Покрета несврстаних одали су 31 председник државе, 22 премијера, четири краља, шест принчева и 11 председника националних парламената. Из Хладним ратом подељеног света, у Београд су допутовали државници из оба табора.

На сахрани су били и Маргарет Тачер, потпредседник САД Волтер Мондејл, Индира Ганди, Хосни Мубарак, Садам Хусеин, Леонид Брежњев, Николај Чаушеску, шведски краљ Карл XVI Густав...

Тито је сахрањен у Кући цвећа на Дедињу, где од 2013. године поред њега почива и супруга Јованка. Његов гроб је, уз оближњи Музеј Југославије, још увек одредиште бројних туриста, посетилаца и поштовалаца из бивших југословенских република и целог света.

Земља мењала име, али не и лидера

Јосип Броз Тито је рођен у Кумровцу у тадашњој Аустроугарској 7. маја 1892. године. Постао је у то време најмлађи водник аустроугарске војске, а за време Првог светског рата су га ранили и заробили Руси, па је завршио у радним логорима у Русији.

Након Октобарске револуције, 1920. године вратио се у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и у Загребу се учланио у Комунистичку партију.

По избијању Другог светског рата, постао је вођа Партизанског покрета отпора, а након његовог завршетка лидер Југославије у којој је успостављен нови друштвено-политички поредак.

Био је председник Владе од 29. новембра 1945. године, а после 1953. председник Савезног извршног већа и председник Републике. Када су годину дана касније те две функције раздвојене, остао је до краја живота председник Републике, а од 1974. године и председник Председништва СФРЈ.

Имао је чин маршала Југославије и положај врховног команданта Југословенске народне армије. Један је од оснивача Покрета несврстаних, чији је једно време био и генерални секретар.