Миле, геноцидни службеник

Континуитет злочиначке политике !

Реагујући на изјаву Чедомира Јовановића да је Република Српска створена на геноциду и етничком чишћењу, Милорад Додик је одговорио тезом да је српски ентитет у БиХ створен три године пре него што је стравични злочин у Сребреници почињен. Потенцирање на такво приказаном временском редоследу догађаја, ваљда је требало да докаже тврдњу да темељи РС нису цементирани геноцидом, иако је можда у носеће стубове, фасаде или неке друге градивне елементе ипак уграђен и део сребреничког злочина, који се, према Додику, догодио сасвим случајно и упркос прецизним налазима Хашког трибунала, није имао караткер геноцида!

Износећи своје фашисоидне тезе негирања геноцидног карактера рата у БиХ чији је један од резлтата било стварање српског ентитета, приучени политички предузетник из Лакташа је пренебрегао чињеницу да Република Српска није створена самом одлуком босанских Срба о њеном формирању, већ њеном имплементацијом која је трајала све до потписивања Дејтонског споразума којим је озваничено њено постојање.

На самом почетку тог подухвата, који је као брат близанац руку под руку ишао са распламсавањем рата и злочинима који су били његов саставни део, у координираним акцијама снага лојалних одлуци о формирању РС, почињени су масовни злочини у Санском Мосту, Приједору, Зворнику, Бијељини, Вишеграду, Фочи и читавом Подрињу који су резултирали потпуним етничким чишћењем несрпског становништва.

Иако суд у Хагу у својим појединачним пресудама те координиране злочине није квалификовао као геноцид, нема сумње да је баш он био у питању. Потпуно етничко чишћење, масовна протеривања и убиства несрпског становништва са тог широког подручја и сложена координација која је постојала током тих акција, упућују да је у питању била јасна намера да се масовним злочинима уништи једна етничка група.


Иако суд, због тешкоћа доказивања постојања намере као есенције геноцидног подухвата, можда није успео да у својим пресудама утврди постојање геноцида на самом почетку рата, нема никакве сумње да је у поменутим случајевима баш он био на делу. Чак и да се као основ квалификација прихвате искључиво судске пресуде и тако прихвати неодржива тврдња да је једино у Сребреници почињен злочин геноцида, може се јасно закључити да је иста политичка платформа на којој је формирана РС довела и до тог страшног злочина. Дакле, чак и ако није настала на темељу геноцида са почетка рата, дефинитивно је заливена крвљу из сребреничке епизоде тог континуираног злочина који је трајао све време рата у БиХ.

У покушају релативизације масовних етнички мотивисаних злочина који су били у темељу идеје о формирању РС, Додик се позвао и на принципе међународног права, наводећи да је одговорност за ратне злочине индивидуална, да се српском народу и Републици Српској као колективитетима не може судити.

У својим површним тврдњама, неуки предводник бањалучког сурогат ентитета, није разумео да поред кривичне одговорности која је заиста искључиво индивидуална, постоји и материјални, али и морални вид одговорности који могу бити и колективни. Иако је јасно да се Република Српска неће наћи у затвору, а највероватније неће бити ни укинута, поставља се питање шта су бањалучки властодршци урадили да бар делимично надокнаде непроцењиву штету жртвама злочина које су њихове снаге починиле?

Какве су морално-политичке консеквенце проистекле из политике етничког чишћења и масовних злочина, и да ли се Дејтонски споразум може посматрати као, силом оружја и злочинима, изборено право вета на будућност БиХ као државе, питања су на која Додик, у свом злочиначком слепилу, нема одговора.

За разлику од изостанка адекватног одговора на моралну хипотеку која попут сенке прати РС, Додик је био пун квазиаргумената којима је покушао да релативизује карактер злочиначког подухвата током рата у БиХ. Тако је као пример који доказује да су злочини подједнаке тежине чињени на све три стране, навео етничко чишћење Срба из Сарајева, игноришући чињеницу да су се становници српске националности из сарајевских предграђа, већином под утицајем ратне пропаганде са Пала, колективно иселили након потписивања Дејтонског споразума и окончања ратних операција, палећи при томе своје куће и премештајући гробове пред тв камерама, како се не би нашли под “непријатељском контролом”.

Истовремено, шумска реплика “молера” из Лакташа, није пропустила прилику да поново пуца у жртве геноцида у Сребренци, понављајући болесну лаж о постојању 1.500 уписаних жртава тог злочина, које су наводно још увек живе и које чак редовно гласају на изборима. Из тих тврдњи директно провејава фашисоидна теза о урођеној изопачености Бошњака који су на све спремни како би нанели штету урођено праведним Србима, а као најсликовитији примери који доказују те умоболне предрасуде наводе се злочин на Маркалама и постојање хиљада живих Бошњака који се лажно представљају као мртви!

Уколико је до сада некоме можда и било тешко да поверује да фашистичке идеје које свакодневно долазе из Рапублике Српске имају упориште у званичним структурама тог ентитета, након Додиковог београдског наступа све дилеме су нестале.

Иако је његове фашисоидне вернике, којих у Србији и Српској није мало, Додиков наступ вероватно изнова фасцинирао, добронамерним људима чији мозгови нису у потпуности испрани теоријама крви и тла, ова епизода ће пружити путоказ који ће им у будућности отклонити све дилеме у погледу карактера Републике Српске и њених званичних структура.