Mile, genocidni službenik

Kontinuitet zločinačke politike !

Reagujući na izjavu Čedomira Jovanovića da je Republika Srpska stvorena na genocidu i etničkom čišćenju, Milorad Dodik je odgovorio tezom da je srpski entitet u BiH stvoren tri godine pre nego što je stravični zločin u Srebrenici počinjen. Potenciranje na takvo prikazanom vremenskom redosledu događaja, valjda je trebalo da dokaže tvrdnju da temelji RS nisu cementirani genocidom, iako je možda u noseće stubove, fasade ili neke druge gradivne elemente ipak ugrađen i deo srebreničkog zločina, koji se, prema Dodiku, dogodio sasvim slučajno i uprkos preciznim nalazima Haškog tribunala, nije imao karatker genocida!

Iznoseći svoje fašisoidne teze negiranja genocidnog karaktera rata u BiH čiji je jedan od rezltata bilo stvaranje srpskog entiteta, priučeni politički preduzetnik iz Laktaša je prenebregao činjenicu da Republika Srpska nije stvorena samom odlukom bosanskih Srba o njenom formiranju, već njenom implementacijom koja je trajala sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma kojim je ozvaničeno njeno postojanje.

Na samom početku tog poduhvata, koji je kao brat blizanac ruku pod ruku išao sa rasplamsavanjem rata i zločinima koji su bili njegov sastavni deo, u koordiniranim akcijama snaga lojalnih odluci o formiranju RS, počinjeni su masovni zločini u Sanskom Mostu, Prijedoru, Zvorniku, Bijeljini, Višegradu, Foči i čitavom Podrinju koji su rezultirali potpunim etničkim čišćenjem nesrpskog stanovništva.

Iako sud u Hagu u svojim pojedinačnim presudama te koordinirane zločine nije kvalifikovao kao genocid, nema sumnje da je baš on bio u pitanju. Potpuno etničko čišćenje, masovna proterivanja i ubistva nesrpskog stanovništva sa tog širokog područja i složena koordinacija koja je postojala tokom tih akcija, upućuju da je u pitanju bila jasna namera da se masovnim zločinima uništi jedna etnička grupa.


Iako sud, zbog teškoća dokazivanja postojanja namere kao esencije genocidnog poduhvata, možda nije uspeo da u svojim presudama utvrdi postojanje genocida na samom početku rata, nema nikakve sumnje da je u pomenutim slučajevima baš on bio na delu. Čak i da se kao osnov kvalifikacija prihvate isključivo sudske presude i tako prihvati neodrživa tvrdnja da je jedino u Srebrenici počinjen zločin genocida, može se jasno zaključiti da je ista politička platforma na kojoj je formirana RS dovela i do tog strašnog zločina. Dakle, čak i ako nije nastala na temelju genocida sa početka rata, definitivno je zalivena krvlju iz srebreničke epizode tog kontinuiranog zločina koji je trajao sve vreme rata u BiH.

U pokušaju relativizacije masovnih etnički motivisanih zločina koji su bili u temelju ideje o formiranju RS, Dodik se pozvao i na principe međunarodnog prava, navodeći da je odgovornost za ratne zločine individualna, da se srpskom narodu i Republici Srpskoj kao kolektivitetima ne može suditi.

U svojim površnim tvrdnjama, neuki predvodnik banjalučkog surogat entiteta, nije razumeo da pored krivične odgovornosti koja je zaista isključivo individualna, postoji i materijalni, ali i moralni vid odgovornosti koji mogu biti i kolektivni. Iako je jasno da se Republika Srpska neće naći u zatvoru, a najverovatnije neće biti ni ukinuta, postavlja se pitanje šta su banjalučki vlastodršci uradili da bar delimično nadoknade neprocenjivu štetu žrtvama zločina koje su njihove snage počinile?

Kakve su moralno-političke konsekvence proistekle iz politike etničkog čišćenja i masovnih zločina, i da li se Dejtonski sporazum može posmatrati kao, silom oružja i zločinima, izboreno pravo veta na budućnost BiH kao države, pitanja su na koja Dodik, u svom zločinačkom slepilu, nema odgovora.

Za razliku od izostanka adekvatnog odgovora na moralnu hipoteku koja poput senke prati RS, Dodik je bio pun kvaziargumenata kojima je pokušao da relativizuje karakter zločinačkog poduhvata tokom rata u BiH. Tako je kao primer koji dokazuje da su zločini podjednake težine činjeni na sve tri strane, naveo etničko čišćenje Srba iz Sarajeva, ignorišući činjenicu da su se stanovnici srpske nacionalnosti iz sarajevskih predgrađa, većinom pod uticajem ratne propagande sa Pala, kolektivno iselili nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja ratnih operacija, paleći pri tome svoje kuće i premeštajući grobove pred tv kamerama, kako se ne bi našli pod “neprijateljskom kontrolom”.

Istovremeno, šumska replika “molera” iz Laktaša, nije propustila priliku da ponovo puca u žrtve genocida u Srebrenci, ponavljajući bolesnu laž o postojanju 1.500 upisanih žrtava tog zločina, koje su navodno još uvek žive i koje čak redovno glasaju na izborima. Iz tih tvrdnji direktno provejava fašisoidna teza o urođenoj izopačenosti Bošnjaka koji su na sve spremni kako bi naneli štetu urođeno pravednim Srbima, a kao najslikovitiji primeri koji dokazuju te umobolne predrasude navode se zločin na Markalama i postojanje hiljada živih Bošnjaka koji se lažno predstavljaju kao mrtvi!

Ukoliko je do sada nekome možda i bilo teško da poveruje da fašističke ideje koje svakodnevno dolaze iz Rapublike Srpske imaju uporište u zvaničnim strukturama tog entiteta, nakon Dodikovog beogradskog nastupa sve dileme su nestale.

Iako je njegove fašisoidne vernike, kojih u Srbiji i Srpskoj nije malo, Dodikov nastup verovatno iznova fascinirao, dobronamernim ljudima čiji mozgovi nisu u potpunosti isprani teorijama krvi i tla, ova epizoda će pružiti putokaz koji će im u budućnosti otkloniti sve dileme u pogledu karaktera Republike Srpske i njenih zvaničnih struktura.