Осврт: Само сервилност Србина спасава

Србе карактеришу многе добре ствари. Има и лоших. Можда и више од оних добрих, али слога једноставно не стоји. Зато смо предлагали тетку која Србина спасава. Како кога! Потом култура Србина спасава. Кад би се, да простите, зајебавали. Сада иде један компромисни предлог. Да остану четири С, али да поручују како само сервилност Србина спасава! Па, нека тумачи свако како му драго.

Наравно, све ово има смисла ако се буде мењао грб Србије. Ако већ не можемо да мењамо оца, мајку, брата, сестру, председника државе, онда да мењамо Устав, грб, заставу, државне границе... Последње важи само науштрб сопствених интереса, а на ползу вековних и осведочених братских народа; Хрвата, Албанаца и сличних.

Све срећне државе личе једна на другу. Свака несрећна држава, несрећна је на свој начин! Толстојева мудрост и после сто година није изгубила на значају. У томе је величина. Кад трају мудре речи, велика дела, грандиозна достигнућа. Када вас време није демантовало, оспорило, или просто прегазило. Рецимо, Дисови стихови из песме "Наши дани", написане 1912.

"Развило се црно време опадања, набујао разврат, шљам и пороци, подиго се црни задах пропадања, умрли су сви хероји и пророци."

Као да је данас писано. Но, вратимо се ми сервилности. Ако се већ мења оно што код срећних држава и народа траје вековима, онда да се вратимо нашој славној прошлости. Велики српски државник, ако не и највећи, Милош Обреновић, и те како је био понизан и сервилан. Када се морало. Љубио је он скуте и ноге турских паша, од којих му је живот зависио. Умео је добро да подмити корумпирану османлијску власт. Како је свака власт дрчна на пару и дукате? Према потчињенима Милош је био немилосрдан. Уклонио би свакога ко би му угрозио фотељу. Хоћу рећи, положај. Милош је попут турских силника седео на јастуцима. За фотељу није ни знао. Кад је требало с војском би кренуо на Србина. Да удовољи Турцима. Пре Карађорђа убио је хаџи Продана Глигоријевића, јер се овај усудио да диже буну без Милошеве дозволе. То не може. Мора да се зна ко коси, а ко воду носи. Како јуче, тако данас, а тако ће бити и сутра!

Елем, Милош је био сервилан, али је ширио државу. Јачао је и економски, и људски, културно, најпосле и војно. Припремио потомцима довољно снажну и организовану да би је они недуго по његовој смрти коначно ослободили  и великим делом проширили. После Милоша било је осионих владара. Јуначили се с јачим од себе. Тада нисмо сјајно пролазили. А баш ти који су се силили и бусали у груди, после су подвили реп. Извесни Душан Симовић организовао војни пуч 1941. и расрдио моћног Хитлера. Немачка прегазила Француску за 40 дана, а корумпирани (опет корупција) Симовић и Бора Мирковић би с килавом Југославијом против Хитлера. Као да ће Хрвати, Словенци, Арнаути да бране државу коју су Срби створили! Како да не! После су енглески покровитељи дигли руке од генерала Симовића, па је по ослобођењу живео у Титовој Југославији!

Много је примера у нашој историји где се смењивало слугерањство с непотребним инаћењем према силама од којих нам је зависила судбина. Чини се да покорност даје боље резултате. Јер "покорно јагње две мајке сиса". Оно друго, што се рита и гризе, остане и без једне. Још добије ћушку. Али, ни у сервилности не треба претеривати. Не мора баш свака протува слободно да нас вређа и понижава. У сопственој кући. Био то заменик заменика, нобеловац или нобеловка. Кад смо већ код нобеловаца, од таквих треба бежати као од куге. Чим су некоме дали Нобелову награду, тог се треба клонити. Некада се таква награда додељивала људима који су макар на речима били хуманисти, борци за људска права, за један бољи и слободнији свет. Не тврдим да је то исправно, али награду су добијали левичари. Комунисти, чак. Сартр (одбио да прими), Ками, Андре Жид. Данас добијају бивши нацисти (Гинтер Грас) или деца нациста; Извесна Херта Милер. Онда разни Обаме, Ахтисари, Кушнери. Честит човек би се данас гнушао да тако нешто прими из руку  шведских или норвешких дародаваца. Осим, можда, чека од милион долара?

Ако ћемо бити сервилни, и под условом да то буде наш мото за будућност, дакле, ако ћемо да мењамо свест, бар да знамо коме руку да љубимо. Макар да то чинимо онима који нешто значе и одлучују. Који се нешто питају. Не свакој битанги која се сили на нас нејаке и немоћне, а сам је последња рупа на свирали. Међутим, и ту ваља добро одмерити. Да се не погреши у процени. Па да се грешком и лошом проценом не пољуби рука и ономе коме би морала. Што народ каже "ко неће попа у руку, он ће попадију у дупе".

Миодраг Тасић

Алексинац Нет