Осврт: Vox populi

Народ да каже и да одлучи, то је основ сваког демократског друштва. Најбољи израз народне воље био би референдум односно плебисцит. Макар за најважније државне одлуке: чланство у ЕУ, НАТО пакту, промена устава, или као код Британаца недавно, иступање из Европске уније.

Зашто је народно одлучивање тако важно и пожељно? Када се распише референдум за неку од ових суштинских државних одлука претходи му дужа демократска и потпуно слободна кампања. Присталице и противници референдумског питања промовишу своје ставове, објашњавају неупућенима предности или мане, једноставно доказују тврдње које заступају. На крају долази гласање и већина од уписаних гласача треба да подржи рецимо оно чувено чланство. Или већ шта се одлучује на референдуму. Ако је плебисцит, онда само да или не!

Зато је такво изјашњавање народа пожељно и још увек непревазиђено у демократском свету. Међутим, постоје мане и овде као и у свему другом, уосталом. Референдуми су скупи. Затим, није баш сигурно да ће народ подржати одлуку коју можда влада заступа. Ако је то нешто непопуларно, штетно по државу. На крају народ је на изборима дао глас некој политичкој групацији да одлучује у име народа, па кад је већ тако, онда нека ти изабраници раде оно за шта су плаћени и за шта су изабрани!

Глас народа може да се чује и у директном контакту с политичком елитом. У Србији је традиција да најважнији људи у држави примају обичне грађане. Да чују шта народ тишти, какве га муке море, да помогну да се проблем реши. Милош Обреновић је знао да саслуша народну муку. Умео је да пресуди, такође. Очас и без велике процедуре. И ретко је грешио. Можда и ниједном није погрешио? Макар код пресуђивања. Друг Тито је исто тако примао радне људе и грађане. Другове и другарице, како се тада говорило. Саслушао би друга или другарицу, сагледао проблем са свих аспеката и неретко решавао ствар. По кратком поступку. Умео је Тито и да кумује вољеном народу. Под условом да је нови кум добио девето дете у породици!

Позната је једна анегдота о човеку из наше околине који је лично изложио своју муку Другу Титу. Један старији пекар из Житковца, Раде Пачавра по надимку, није више могао да живи од пекарског посла. По сопственим речима био је борац у рату и борио се у свим биткама поред Друга Тита. И тако оде Раде у маршалат да тражи пензију. Пошто је рекао ко долази, стража га уведе код маршала. Попили ратни другови кафу и ракију, па ће Тито онако сажаљиво: - Па која је мука, друже Раде? Знаш, Друже Тито, већ сам стар а немам борачку пензију иако сам ратовао, сећаш се, с тобом на Неретви, Сутјесци, и где све нисмо били?

Тито поћута мало, па ће помало с прекором: - Јесам ли ти говорио, друже Раде, да не продајеш ону њиву у Доњем Адровцу? Да је ниси продао, сад би имао шта да једеш!

Ипак, верујем да је Друг Тито уделио пензију сиротом борцу. Хуман је то човек био. Али и данас може невољник лично да изложи своју муку некоме с врха. Премијер дванаест сати разговарао с народом. И за један дан решено 35 случајева. Мало ли је? Ето како се може кад се хоће. Сви ми можемо да дођемо на ред. Да кажемо очи у очи шта нам срећу квари. Искај и даће ти се. Мислим, решиће ти проблем.

Верујем да су тај проблем могли да реше и неки други. Они што су плаћени да раде свој посао, а не обављају га или раде како не треба. Е, такве треба казнити. Зашто да премијер троши своје драгоцено време на асфалтирање улица, на запошљавање незапослених, на решавање стамбених проблема? Они који то треба да решавају, а нису, сада да испаштају.

И да се вратимо Римљанима с почетка текста. Римски цареви су знали да се преобуку у просјаке и да као такви иду у народ. Да чују шта народ стварно мисли о њима. Како би то била лепа ствар и данас. Преруши се министар у клошара и онако у ритама и дроњцима, а без телохранитеља и плаћених новинара, па право међу себи сличне. Отприлике пола становништва тако некако изгледа. И пита прерушени министар вољени народ шта мисле о њему и уопште о власти коју представља. Убеђен сам да би то био истински vox populi!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести