Osvrt: Vox populi

Narod da kaže i da odluči, to je osnov svakog demokratskog društva. Najbolji izraz narodne volje bio bi referendum odnosno plebiscit. Makar za najvažnije državne odluke: članstvo u EU, NATO paktu, promena ustava, ili kao kod Britanaca nedavno, istupanje iz Evropske unije.

Zašto je narodno odlučivanje tako važno i poželjno? Kada se raspiše referendum za neku od ovih suštinskih državnih odluka prethodi mu duža demokratska i potpuno slobodna kampanja. Pristalice i protivnici referendumskog pitanja promovišu svoje stavove, objašnjavaju neupućenima prednosti ili mane, jednostavno dokazuju tvrdnje koje zastupaju. Na kraju dolazi glasanje i većina od upisanih glasača treba da podrži recimo ono čuveno članstvo. Ili već šta se odlučuje na referendumu. Ako je plebiscit, onda samo da ili ne!

Zato je takvo izjašnjavanje naroda poželjno i još uvek neprevaziđeno u demokratskom svetu. Međutim, postoje mane i ovde kao i u svemu drugom, uostalom. Referendumi su skupi. Zatim, nije baš sigurno da će narod podržati odluku koju možda vlada zastupa. Ako je to nešto nepopularno, štetno po državu. Na kraju narod je na izborima dao glas nekoj političkoj grupaciji da odlučuje u ime naroda, pa kad je već tako, onda neka ti izabranici rade ono za šta su plaćeni i za šta su izabrani!

Glas naroda može da se čuje i u direktnom kontaktu s političkom elitom. U Srbiji je tradicija da najvažniji ljudi u državi primaju obične građane. Da čuju šta narod tišti, kakve ga muke more, da pomognu da se problem reši. Miloš Obrenović je znao da sasluša narodnu muku. Umeo je da presudi, takođe. Očas i bez velike procedure. I retko je grešio. Možda i nijednom nije pogrešio? Makar kod presuđivanja. Drug Tito je isto tako primao radne ljude i građane. Drugove i drugarice, kako se tada govorilo. Saslušao bi druga ili drugaricu, sagledao problem sa svih aspekata i neretko rešavao stvar. Po kratkom postupku. Umeo je Tito i da kumuje voljenom narodu. Pod uslovom da je novi kum dobio deveto dete u porodici!

Poznata je jedna anegdota o čoveku iz naše okoline koji je lično izložio svoju muku Drugu Titu. Jedan stariji pekar iz Žitkovca, Rade Pačavra po nadimku, nije više mogao da živi od pekarskog posla. Po sopstvenim rečima bio je borac u ratu i borio se u svim bitkama pored Druga Tita. I tako ode Rade u maršalat da traži penziju. Pošto je rekao ko dolazi, straža ga uvede kod maršala. Popili ratni drugovi kafu i rakiju, pa će Tito onako sažaljivo: - Pa koja je muka, druže Rade? Znaš, Druže Tito, već sam star a nemam boračku penziju iako sam ratovao, sećaš se, s tobom na Neretvi, Sutjesci, i gde sve nismo bili?

Tito poćuta malo, pa će pomalo s prekorom: - Jesam li ti govorio, druže Rade, da ne prodaješ onu njivu u Donjem Adrovcu? Da je nisi prodao, sad bi imao šta da jedeš!

Ipak, verujem da je Drug Tito udelio penziju sirotom borcu. Human je to čovek bio. Ali i danas može nevoljnik lično da izloži svoju muku nekome s vrha. Premijer dvanaest sati razgovarao s narodom. I za jedan dan rešeno 35 slučajeva. Malo li je? Eto kako se može kad se hoće. Svi mi možemo da dođemo na red. Da kažemo oči u oči šta nam sreću kvari. Iskaj i daće ti se. Mislim, rešiće ti problem.

Verujem da su taj problem mogli da reše i neki drugi. Oni što su plaćeni da rade svoj posao, a ne obavljaju ga ili rade kako ne treba. E, takve treba kazniti. Zašto da premijer troši svoje dragoceno vreme na asfaltiranje ulica, na zapošljavanje nezaposlenih, na rešavanje stambenih problema? Oni koji to treba da rešavaju, a nisu, sada da ispaštaju.

I da se vratimo Rimljanima s početka teksta. Rimski carevi su znali da se preobuku u prosjake i da kao takvi idu u narod. Da čuju šta narod stvarno misli o njima. Kako bi to bila lepa stvar i danas. Preruši se ministar u klošara i onako u ritama i dronjcima, a bez telohranitelja i plaćenih novinara, pa pravo među sebi slične. Otprilike pola stanovništva tako nekako izgleda. I pita prerušeni ministar voljeni narod šta misle o njemu i uopšte o vlasti koju predstavlja. Ubeđen sam da bi to bio istinski vox populi!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti