Vazal i vazalstvo

Inače vazal potiče od latinske reči vasallus. Na francuskom i engleskom jeziku piše se isto: vassal.

Vazali se vezuju za srednji vek i uvek postoje dve strane u vazalskom odnosu. Nadređeni i potčinjeni. Potčinjeni plemić dobija određene privilegije u obliku zemljišnog poseda. Zatim zaštitu od napada sa strane, dobijao bi hranu, odeću, stan... Zato je morao da služi nadređenom, da bude poslušan, da čini razne usluge. Sve do ratovanja na strani nadređenog!

Čemu sva ova objašnjenja? Pre svega zato što se reč vazal nekritički koristi u delu neobjektivne štampe kada se želi zlonamerno da se prikaže odnos srpske države i političke elite prema stranim nalogodavcima. Pri tome se pre svega misli na Ameriku i Evropsku uniju. Ovo, naravno, niti je tačno, a ni moguće. Evo i zašto.

Srbija je nezavisna, suverena država i ne opterećuje se mišljenjima, savetima i interesima drugih. Srpska demokratska vlast, izabrana od naroda, deluje u interesu svog naroda i čini maksimalne napore da narodu ostvari prosperitet, bolji život, blagostanje. Sad, što je malo zapelo na tom putu u svetlu budućnost, krivi su oni prethodni na vlasti. Oni su sve upropastili i urnisali. Kao što su i njima krivi bili njihovi prethodnici, i sve tako u krug. Milošu nije valjao Karađorđe, pa je naložio da ga ubiju. Kroz celi 19. vek sukobljavali su se Karađorđevići i Obrenovićevci, sve do Majskog prevrata 1903. Kad su partizani, uz sadejstvo Crvene armije, osvojili vlast, prvo su temeljno počistili protivnike njihove svetle i napredne ideje. Potom su gradili i izgradili državu, za koju smo videli koliko je bila stabilna. Zatim je u Srbiji došao Milošević, kome, opet, sve loše ostavio je Tito. Dos je krivca tražio u Miloševiću i njegovom sistemu, i tako do danas. I konačno sada su na vlasti objedinjeni i bivši komunisti, julovci, radikali, dosovci, ravnogorci! Ali, iznova je negde zakočilo.

No, vratimo se vazalima. Kao što smo videli vazalstvo je prevaziđeno. Eventualno danas bi se moglo govoriti o sluganskom odnosu. To kad bi neko drugi odlučivao a ne demokratska vlast. Recimo strani ambasadori, nekakvi tajkuni, MMF, Evropska banka, Svetska banka, pa onda razni savetnici, Maja Kocijančič i slične veličine. Međutim, konstatovali smo da to ne stoji i apsolutno smo slobodni u kreiranju svoje budućnosti. Dakle, za budućnost ne treba brinuti. Pogotovu su lišeni te brige građani Srbije koji su na vreme utekli iz Srbije!

Vazalstvo prati velika zabluda. Većina ljudi smatra da je vazalni odnos ponižavajući. Takvi previđaju da je upravo Srbija, u vreme dok je bila vazalna tvorevina, dostigla veliki procvat. Despot Stefan Lazarević, sin Kneza Lazara, bio je turski vazal. Morao je da trpi tursko suverenstvo i da aminuje što mu je rođena sestra Olivera bila miljenica u haremu ubice njegovog oca. Kod Bajazita. Morao je čak i da ratuje na strani Turaka i bio je najbolji vitez u turskoj vojsci. Nešto kasnije postao je i mađarski vazal. Međutim, Stefan Lazarević je proširio granice svoje države. Dobio je Mačvu, Srebrenicu, prestonicu preselio iz Kruševca u Beograd. Ovo poslednje moguće i da je bila greška? Bio je pokrovirelj umetnosti, jačao privredu, otvarao rudnike. Srbija je onda bila veliki proizvođač srebra. Despot je zidao manastire, donosio zakone, pisao pesme... Eto dokaza da vazalstvo može i dobro da donese.

Miloš Obrenović i njegov sin Mihailo, istina, nisu bili vazali. Ali, nisu bili ni nezavisni. Srbija je u njihovo doba još uvek bila u okviru Otomanskog carstva. Više formalno nego stvarno, no ipak. Pored ostalog plaćala je Srbija određeni godišnji porez. U Beogradu se pored srpske vijorila i turska zastava. Nezavisno od toga Miloš i Mihailo su ostali upamćeni kao veliki državnici. Proširili su granice Srbije, donosili ustave i zakone, privredno i vojno učvrstili državu, podigli sve najznačajnije državne ustanove; Srbija je pod njima ostvarila neslućeni procvat i postavila temelj buduće potpuno nezavisne i proširene državne tvorevine. Ili Bugari, Hrvati, Arnauti... Ovi narodi su kroz istoriju uglavnom bili tuđe sluge i vazali, pa su za razliku od Srba redovno prolazili s manje žrtava i patnji. Premda su, za razliku od Srba, večito bili na poraženoj strani u velikim svetskim kataklizmama! I posle nekome smeta vazalstvo!

Mnogi u Srbiji ne odobravaju dolazak Tonija Blera u Beograd. Tobože, Bler je ratni huškač i zakleti srbomrzac. To jeste bilo nekada. Sada više nije. Eto, čovek dolazi da popije kafu i proćaska s našim ministrima. To može samo prijatelj. I dobro je da ne ide dalje iz Beograda. Kad bi došao na primer u Aleksinac, delovalo bi pomalo neukusno. Aleksinac je grad s najviše civilnih žrtava u Nato agresiji iz '99. A rekosmo da je Bler dobrim delom lažima i propagandom i pokrenuo tu agresiju. Zato je bolje da ne svraća, makar u Aleksinac. I još nešto. Aleksinac s onolikim rupama u asfaltu, ofucanim fasadama, urušenim privrednim objektima, deluje kao da bombardovanje i dalje traje. Ne bi valjalo stavljati sadašnjeg prijatelja i savetnika u dilemu.

Miodrag Tasić