Osvrt: Čudni su putevi srpski

Svi srpski funkcioneri i takozvana politička „elita“ u stalnom i neprekidnom je putešestviju diljem zemaljske kugle, sve u želji da se pomogne ovom napaćenom i osiromašenom narodu. Neki iz aviona siđu kolko da pređu u drugi. Planetu obleteli više puta. Nemačku ili Ameriku posete desetak puta godišnje. I rezultati su vidljivi. Ceo svet nam priznaje. Pre svih MMF, Svetska banka, Evropska unija. Srbija izašla iz recesije. Očekuje se rast privrede od neverovatnih 0, 5 %! Malo li je?

Oni maliciozni, zakerala, saboteri, negoduju. Grdan rast, kažu. Svi u okruženju imaju rast privrede od tri ili četiri procenta. Albanija, Crna Gora, čak i Kosovo. Valjda s Metohijom skupa. A mi rast privrede s cifrom od nula koma pet! Kao, to je statistička greška, sprdačina. Ko ga izmeri 0,5?  E, baš oni zaboravljaju sušu. Imali bi mi rast od 0,8%, možda i ceo procenat. Samo da nije suše. Ali, neće nas, pa neće. Prošle godine imali smo poplave. Ove sušu. Na zimu ubeđen sam imaćemo sneg. Pa se ti izbori s tim nedaćama i katastrofama!

Doduše, manje bi se suša osetila da su stigle pare od Arapa za navodnjavanje. Ranije se naveliko pričalo o tim parama. Međutim, arapske pare nisu stigle, ali su stigli Arapi. I još stižu. Neprekidno. U talasima. Istina, većina njih ne zadrži se mnogo u Srbiji. Hitaju dalje. Ova obećana, gostoljubiva zemlja ih nešto ne privlači. Što i ne čudi. Ni ovdašnji narod ta ista država nešto ne privlači. 80% mladih ljudi planira da ode iz Srbije. Uzalud rast privrede, Beograd na vodi, miroljubiva politika, otvaranje poglavlja.

Nešto računam, sadašnja srpska privreda ostvaruje negde oko polovine društvenog proizvoda iz 1989. godine. Ako se nastavi ovakav rast proizvodnje od 0,5% godišnje, to znači da ćemo standard od pre dve i po decenije dostići za stotinak godina. I to, svakako, nije dobro. Nije mi zbog mene što to neću dočekati. Neće niko u Srbiji. U mnogim pokazateljima smo prvi, jedinstveni, mnogo toga je sada ostvareno što nikada nije bilo u Srbiji. Zbilja, mislim da nečeg ovakvog Srbija dosad nije videla! I ko će za sto godina razmišljati o veličanstvenom srpskom dostignuću, koje se upravo dešava pred našim očima?

Nije lako razumeti svu veličinu istorije koju proživljavamo. Kako da običan, prost čovek, glasač jednom rečju, da pronikne u najzamršenije pojedinosti  komplikovane  stvarnosti koja ga okružuje? U istom danu, novine pišu, premijer izražava sumnju u opstanak Evropske unije! Jedan od najvećih optimista posumnjao u Evropu. Da li se poveo za skepticizmom Britanaca, Vaclava Klausa, francuskih i italijanskih desničara? Ko će znati?  Iste te novine u drugom članku navode premijerove reči da Ustav Srbije treba promeniti kako bi se prilagodili Evropskoj uniji, kojoj smo sve bliži, je l' te! Pa sad budi pametan!

Ovamo, otvara se pristupni put prethodno izgrađenom mostu u prestonici. Iznova crvena vrpca, delegacije, novinari, snimatelji. U pozadini razdragan narod koji aplaudira još jednoj velikoj radnoj pobedi. Toliko je tih radnih pobeda da će proizvođači crvenih vrpci napuniti buđelar. Mi, naivni, verovali smo da se most pusta u saobraćaj zajedno s pristupnim putevima, kad ono. Pa i taj najmoderniji auto-put, kako ga nazvaše, ovaj što ide preko mosta, ima semafor. Nešto malo sam putovao Evropom, ali auto-put sa semaforom nisam video. Izgleda da smo i u tome jedinstveni. Prvi!

Kad je reč o priznavanju diploma s recimo državom „Kosovom“, tu već nismo jedinstveni. Mi priznajemo kosovske diplome, ali i „Kosovo“ priznaje srpske diplome. Dakle, obostrano. Koliko sutra može neki Ljatifi Halim iz na primer Ferizaja (Uroševac po naški), svršeni lekar da potraži posao u Smederevu. Ubeđen sam da su fakulteti na Kosovu dostupniji čak i od ovih u ostatku Srbije. Isto tako, neki Janković Stojan iz Zemuna, građevinski inženjer, može da potraži posao u Kačaniku. Koje sve prednosti donose Briselski pregovori!

Ni to što je ministar vojske bio u sukobu interesa dok je bio gradonačelnik Kruševca, nije jedinstven slučaj. Ima toga i u Italiji, Španiji, Portugaliji... Svojevremeno je sadašnji ministar, onda kao gradonačelnik, davao poslove ženinoj, kao i sinovljevoj firmi, a to plaćao iz gradskog budžeta. Rekosmo ima toga i drugde. Razlika je samo u tome što kod drugih, kada takvog uhvate, on nestane iz političkog života. I mora da vrati sve što je uzeo, proneverio, ono što je iz kase prelio na račun familije, prijatelja, kumova... U Srbiji bi jedinstven slučaj bio kada bi se takva evropska praksa prelila i na nas. Makar bi to bilo prvi put u novije vreme. Ipak, kada bi u kladionici ponudili kvotu od 10 : 1 na to da će ministar ispaštati za svoje ranije grehe, ne bih se kladio. Ne valja uludo bacati novac!

Miodrag Tasić