Вазал и вазалство

Иначе вазал потиче од латинске речи vasallus. На француском и енглеском језику пише се исто: vassal.

Вазали се везују за средњи век и увек постоје две стране у вазалском односу. Надређени и потчињени. Потчињени племић добија одређене привилегије у облику земљишног поседа. Затим заштиту од напада са стране, добијао би храну, одећу, стан... Зато је морао да служи надређеном, да буде послушан, да чини разне услуге. Све до ратовања на страни надређеног!

Чему сва ова објашњења? Пре свега зато што се реч вазал некритички користи у делу необјективне штампе када се жели злонамерно да се прикаже однос српске државе и политичке елите према страним налогодавцима. При томе се пре свега мисли на Америку и Европску унију. Ово, наравно, нити је тачно, а ни могуће. Ево и зашто.

Србија је независна, суверена држава и не оптерећује се мишљењима, саветима и интересима других. Српска демократска власт, изабрана од народа, делује у интересу свог народа и чини максималне напоре да народу оствари просперитет, бољи живот, благостање. Сад, што је мало запело на том путу у светлу будућност, криви су они претходни на власти. Они су све упропастили и урнисали. Као што су и њима криви били њихови претходници, и све тако у круг. Милошу није ваљао Карађорђе, па је наложио да га убију. Кроз цели 19. век сукобљавали су се Карађорђевићи и Обреновићевци, све до Мајског преврата 1903. Кад су партизани, уз садејство Црвене армије, освојили власт, прво су темељно почистили противнике њихове светле и напредне идеје. Потом су градили и изградили државу, за коју смо видели колико је била стабилна. Затим је у Србији дошао Милошевић, коме, опет, све лоше оставио је Тито. Дос је кривца тражио у Милошевићу и његовом систему, и тако до данас. И коначно сада су на власти обједињени и бивши комунисти, јуловци, радикали, досовци, равногорци! Али, изнова је негде закочило.

Но, вратимо се вазалима. Као што смо видели вазалство је превазиђено. Евентуално данас би се могло говорити о слуганском односу. То кад би неко други одлучивао а не демократска власт. Рецимо страни амбасадори, некакви тајкуни, ММФ, Европска банка, Светска банка, па онда разни саветници, Маја Коцијанчич и сличне величине. Међутим, констатовали смо да то не стоји и апсолутно смо слободни у креирању своје будућности. Дакле, за будућност не треба бринути. Поготову су лишени те бриге грађани Србије који су на време утекли из Србије!

Вазалство прати велика заблуда. Већина људи сматра да је вазални однос понижавајући. Такви превиђају да је управо Србија, у време док је била вазална творевина, достигла велики процват. Деспот Стефан Лазаревић, син Кнеза Лазара, био је турски вазал. Морао је да трпи турско суверенство и да аминује што му је рођена сестра Оливера била миљеница у харему убице његовог оца. Код Бајазита. Морао је чак и да ратује на страни Турака и био је најбољи витез у турској војсци. Нешто касније постао је и мађарски вазал. Међутим, Стефан Лазаревић је проширио границе своје државе. Добио је Мачву, Сребреницу, престоницу преселио из Крушевца у Београд. Ово последње могуће и да је била грешка? Био је покровирељ уметности, јачао привреду, отварао руднике. Србија је онда била велики произвођач сребра. Деспот је зидао манастире, доносио законе, писао песме... Ето доказа да вазалство може и добро да донесе.

Милош Обреновић и његов син Михаило, истина, нису били вазали. Али, нису били ни независни. Србија је у њихово доба још увек била у оквиру Отоманског царства. Више формално него стварно, но ипак. Поред осталог плаћала је Србија одређени годишњи порез. У Београду се поред српске вијорила и турска застава. Независно од тога Милош и Михаило су остали упамћени као велики државници. Проширили су границе Србије, доносили уставе и законе, привредно и војно учврстили државу, подигли све најзначајније државне установе; Србија је под њима остварила неслућени процват и поставила темељ будуће потпуно независне и проширене државне творевине. Или Бугари, Хрвати, Арнаути... Ови народи су кроз историју углавном били туђе слуге и вазали, па су за разлику од Срба редовно пролазили с мање жртава и патњи. Премда су, за разлику од Срба, вечито били на пораженој страни у великим светским катаклизмама! И после некоме смета вазалство!

Многи у Србији не одобравају долазак Тонија Блера у Београд. Тобоже, Блер је ратни хушкач и заклети србомрзац. То јесте било некада. Сада више није. Ето, човек долази да попије кафу и проћаска с нашим министрима. То може само пријатељ. И добро је да не иде даље из Београда. Кад би дошао на пример у Алексинац, деловало би помало неукусно. Алексинац је град с највише цивилних жртава у Нато агресији из '99. А рекосмо да је Блер добрим делом лажима и пропагандом и покренуо ту агресију. Зато је боље да не свраћа, макар у Алексинац. И још нешто. Алексинац с оноликим рупама у асфалту, офуцаним фасадама, урушеним привредним објектима, делује као да бомбардовање и даље траје. Не би ваљало стављати садашњег пријатеља и саветника у дилему.

Миодраг Тасић