Осврт: Qvo vadis, Европо?

После свих апела умних људи да се Европа не цепа, па онда анкете јавног мњења, (поуздане колико и оне у Србији), чак су и кладионице у Британији биле на страни еврозаговорника!

Међутим, на најдемократскији могући начин, мисли се на референдум, на коме одлучује већина народа, управо та већина жели разлаз с Европском унијом. Одмах је британски премијер поднео оставку. Тако то иде. Убеђен сам да би многи други на британском примеру могли штошта да науче.

Прво, избори, референдум и уопште политички живот прати  слобода штампе и сви актери у том послу потпуно су равноправни. Друго, референдум се организује поводом најважнијих државних питања. Народ треба да одлучи оно што је кључно по државу и будућност; на пример улазак или неулазак у фамозну ЕУ, промена устава (што подразумева евентуално признавање неке непостојеће државе), евентуално чланство у неком војном савезу! Поготову ако је то непријатељски војни савез и народ ни по коју цену не би прихватио чланство у њему. И треће, али нипошто последње, политичари који се залажу за политику која није прошла народно изјашњавање моментално подносе оставку и нестају из политике заувек!

То је аксиом. Ту нема расправе. И баш у томе постоји разлика између стварних демократија и оних других које су демократије само на папиру. У Србији неки лидери  предводе странке деценијама уназад. Бирачко тело им се смањило, има их на нивоу статистичке грешке, али неприкосновени вођи не одступају. Имају решење за сваку прилику и ситуацију. Уосталом у Србији нови шеф странке долази само након смрти претходника или ако је исти ухапшен и одведен рецимо у Хаг. Потом новоизабрани шеф чврсто држи конце у својим рукама. Јесте да организује партијске изборе, али он је једини кандидат за председника странке и претходно су "партијске структуре" добро припремиле терен.

Изузетак чини Демократска странка, у којој је долазило до смене партијског вође и на нешто другачији начин, но ништа више демократски него код других. Такође у Србији референдум се нерадо расписује. Ваљда због великих трошкова? Сматра се и народно изјашњавање непотребним трошком, премда Швајцарска најчешће прибегне баш таквом изјашњавању и за најмању ситницу. Попут радног времена трговина! Наш премијер се управо вратио из Швајцарске, па је могао нешто да научи о демократији алпске конфедерације!

Не стоји ни аргумент да ће Скупштина, односно Влада, као израз народне воље на изборима легитимно заступати поменуту народну вољу. Победници на изборима већином јесу заступали "Европу која нема алтернативу", међутим и код њих самих нису сви за Европу. Неке странке из те шаролике коалиције макар декларативно заступају сасвим другачију политичку опцију од ЕУ. Затим и сами гласачи најјаче странке и њеног вође нису аутоматски европљани.

Лично познајем неке од тих гласача. Неки не знају ни шта је то Европа нити колика је, а најмање шта Србија тражи у том друштву. Има их који су гласали Вучића (не и странку или коалицију) јер само њему верују пошто поставља камене темељце, запошљава масовно, води нас у светлу будућност. Добрим делом су такво уверење стекли и због помањкања информација, медијске доминације владајуће гарнитуре, као и због бројних других ситница које живот значе, у овом случају припомогну да се домогнете гласова.

Све то није повезано с демократском традицијом, коју опет Британија оличава, па да би остварили будућност морамо да примењујемо праксу садашњих демократских друштава.

А с нашом политичком праксом, наслеђеном из 19. и 20. века, као и с оном после 5. октобра да раскрстимо. С таквом демократијом ће нам и будућност бити попут садашњег тренутка, а увек може бити и горе!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести