Осврт: Камен темељац!

Сведоци смо свакодневног полагања камена темељаца у нове производне погоне у Србији. Увелико се гради; аутопутеви, мостови, фабрике, тунели, Београд на води, фонтане... Тако да имамо управо ово што имамо. А боље би било да имамо оно што немамо. А други имају!

Радује енергија политичке елите Србије. Они, које смо изабрали на слободним и демократским изборима, дају све од себе да привуку стране инвеститоре. Да запосле радну снагу. И да млади више не одлазе из ове прелепе земље. Него да засучу рукаве и да подигну посрнулу државу. Посрнулу од претходних ненародних режима, који су све упропастили и урнисали. Није лако подићи из пепела. И створити благостање.

Зато је сваки камен темељац светао пример такође светле будућности. Камен по камен, шта све може да настане од мноштва камења. Камен за под главу, наслов је најбоље драме на српском језику после Другог светског рата. Камен крајпуташ, кремен камен, гранит камен... Али, овде је реч о камењу из кога ће да никну фабричке хале. Мало ли је?

Срећем људе које нервирају та полагања камена темељаца. Мисле да је то јефтин маркетинг. Празна прича за још празније главе. Греше. Свака нова фабрика значи нова радна места. И како видимо незапосленост у Србији пала испод 10%. Ускоро нећемо имати радну снагу. Мораћемо да увозимо раднике. Под условом да неко заиста жели овде да ради. Мислим од странаца. Могуће ови мигранти? Поготову ако не успеју да се докопају Запада.

Иначе, у време Слободана Милошевића, за које је аутор овог текста погрешно сматрао да нешто горе не може да нас задеси, тада су страни радници зарађивали хлеб у Србији. Румуни и Бугари, већма. Копали су кукурузе, брали воће и надничили код српских дунђера за десет немачких марака. Данас, у ово време општег напретка, Срби одлазе да раде свуда где је могуће, па чак и у Румунији и Бугарској! Словачка је већ обећана земља! 

Стога је камен темељац толико значајан. Није понижење ни да највиши државник отвара страни дућан, макар се то звало ИКЕА! Јер и ту су запослени наши људи. Тамо зарађују своју плату, а троше је у Србији. Још да је мало већа. Да не будемо земља јефтине радне снаге. То је много важно. Веће зараде значе веће трошење новца. А онда више може и да се инвестира. Исто важи и за веће пензије.

Убеђен сам да су наши економисти чули за Џона Мајнарда Кејнза (Јохн Маинард Кеинес) једног од најпознатијих светских економиста. Човек је најзаслужнији за савладавање велике економске кризе 1929 – 1933. Кејнз се залагао за повећану личну, јавну и државну потрошњу, као и за државни интервенционизам. Рецимо улагањем у јавне радове. И успео је да победи велику депресију. Тако да заговорници штедње, смањених плата и пензија, даће резултате с којима се не можемо подичити. Јер све и да нас је срамота колико нам добро иде,  податак да смо први у Европи није за понос. Мислим на извештај Републичког завода за статистику који каже да је Србија прва по сиромаштву у Европи! Горих од нас нема. Сваки четврти наш грађанин је сиромашан. А праг сиромаштва за једно лице је око 14.000 динара. За четворочлану породицу нешто изнад тридесет хиљада динара! 250 евра!

Српско друштво се може окарактерисати као модерно, то јест, апстрактно. Попут апстрактне уметности. Нашкраба неки модеран сликар неко непрепознатљиво платно. И свако од љубитеља сликарства види на платну оно што жели. Нико ништа не разуме, али то не значи да уметност не вреди.

Енди Ворхол је мокрио по својим сликама. Да боје добију бољи квалитет. Џексон Полок је знао да проспе боју на огромно платно и ногама да размазује. Опет, ти аутори данас вреде и стотину милиона долара по слици! Тако и ми. Није новост видети људе који чепркају по контејнерима. Ваде хлеб, остатке хране, пластичне боце. Многима је ноћна мора плаћање комуналија; струје, воде, телефона. Школски прибор, одећа, обућа, зимница, за колико наших грађана је недостижан сан? А колико их тек никада неће ући у позориште, купити капут или видети ишта друго изван ове мале Србије? Ипак, то све не значи да је онако као што га видиш. Очи и уши нису поуздан пример објективности.

Свако за себе мисли да има мозга иако га није видео. Пратите помно јавне сервисе, нарочито небројене вести и дневнике, читајте непристрасне режимске новине, слушајте такође непристрасне државне аналитичаре и видећете да је много ружичастије и лепше него што вам изгледа. Јербо се све чини зарад вас и ваше боље будућности!

Миодраг Тасић, Алексиначке вести