Osvrt: Kamen temeljac!

Svedoci smo svakodnevnog polaganja kamena temeljaca u nove proizvodne pogone u Srbiji. Uveliko se gradi; autoputevi, mostovi, fabrike, tuneli, Beograd na vodi, fontane... Tako da imamo upravo ovo što imamo. A bolje bi bilo da imamo ono što nemamo. A drugi imaju!

Raduje energija političke elite Srbije. Oni, koje smo izabrali na slobodnim i demokratskim izborima, daju sve od sebe da privuku strane investitore. Da zaposle radnu snagu. I da mladi više ne odlaze iz ove prelepe zemlje. Nego da zasuču rukave i da podignu posrnulu državu. Posrnulu od prethodnih nenarodnih režima, koji su sve upropastili i urnisali. Nije lako podići iz pepela. I stvoriti blagostanje.

Zato je svaki kamen temeljac svetao primer takođe svetle budućnosti. Kamen po kamen, šta sve može da nastane od mnoštva kamenja. Kamen za pod glavu, naslov je najbolje drame na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata. Kamen krajputaš, kremen kamen, granit kamen... Ali, ovde je reč o kamenju iz koga će da niknu fabričke hale. Malo li je?

Srećem ljude koje nerviraju ta polaganja kamena temeljaca. Misle da je to jeftin marketing. Prazna priča za još praznije glave. Greše. Svaka nova fabrika znači nova radna mesta. I kako vidimo nezaposlenost u Srbiji pala ispod 10%. Uskoro nećemo imati radnu snagu. Moraćemo da uvozimo radnike. Pod uslovom da neko zaista želi ovde da radi. Mislim od stranaca. Moguće ovi migranti? Pogotovu ako ne uspeju da se dokopaju Zapada.

Inače, u vreme Slobodana Miloševića, za koje je autor ovog teksta pogrešno smatrao da nešto gore ne može da nas zadesi, tada su strani radnici zarađivali hleb u Srbiji. Rumuni i Bugari, većma. Kopali su kukuruze, brali voće i nadničili kod srpskih dunđera za deset nemačkih maraka. Danas, u ovo vreme opšteg napretka, Srbi odlaze da rade svuda gde je moguće, pa čak i u Rumuniji i Bugarskoj! Slovačka je već obećana zemlja! 

Stoga je kamen temeljac toliko značajan. Nije poniženje ni da najviši državnik otvara strani dućan, makar se to zvalo IKEA! Jer i tu su zaposleni naši ljudi. Tamo zarađuju svoju platu, a troše je u Srbiji. Još da je malo veća. Da ne budemo zemlja jeftine radne snage. To je mnogo važno. Veće zarade znače veće trošenje novca. A onda više može i da se investira. Isto važi i za veće penzije.

Ubeđen sam da su naši ekonomisti čuli za Džona Majnarda Kejnza (John Mainard Keines) jednog od najpoznatijih svetskih ekonomista. Čovek je najzaslužniji za savladavanje velike ekonomske krize 1929 – 1933. Kejnz se zalagao za povećanu ličnu, javnu i državnu potrošnju, kao i za državni intervencionizam. Recimo ulaganjem u javne radove. I uspeo je da pobedi veliku depresiju. Tako da zagovornici štednje, smanjenih plata i penzija, daće rezultate s kojima se ne možemo podičiti. Jer sve i da nas je sramota koliko nam dobro ide,  podatak da smo prvi u Evropi nije za ponos. Mislim na izveštaj Republičkog zavoda za statistiku koji kaže da je Srbija prva po siromaštvu u Evropi! Gorih od nas nema. Svaki četvrti naš građanin je siromašan. A prag siromaštva za jedno lice je oko 14.000 dinara. Za četvoročlanu porodicu nešto iznad trideset hiljada dinara! 250 evra!

Srpsko društvo se može okarakterisati kao moderno, to jest, apstraktno. Poput apstraktne umetnosti. Naškraba neki moderan slikar neko neprepoznatljivo platno. I svako od ljubitelja slikarstva vidi na platnu ono što želi. Niko ništa ne razume, ali to ne znači da umetnost ne vredi.

Endi Vorhol je mokrio po svojim slikama. Da boje dobiju bolji kvalitet. Džekson Polok je znao da prospe boju na ogromno platno i nogama da razmazuje. Opet, ti autori danas vrede i stotinu miliona dolara po slici! Tako i mi. Nije novost videti ljude koji čeprkaju po kontejnerima. Vade hleb, ostatke hrane, plastične boce. Mnogima je noćna mora plaćanje komunalija; struje, vode, telefona. Školski pribor, odeća, obuća, zimnica, za koliko naših građana je nedostižan san? A koliko ih tek nikada neće ući u pozorište, kupiti kaput ili videti išta drugo izvan ove male Srbije? Ipak, to sve ne znači da je onako kao što ga vidiš. Oči i uši nisu pouzdan primer objektivnosti.

Svako za sebe misli da ima mozga iako ga nije video. Pratite pomno javne servise, naročito nebrojene vesti i dnevnike, čitajte nepristrasne režimske novine, slušajte takođe nepristrasne državne analitičare i videćete da je mnogo ružičastije i lepše nego što vam izgleda. Jerbo se sve čini zarad vas i vaše bolje budućnosti!

Miodrag Tasić, Aleksinačke vesti