Осврт: Ко ради, не боји се глади!

Радници, сељаци, поштена интелигенција, ударници, јунаци социјалистичког рада, чувени Алија Сиротановић, на таквим узорима почивала је најбоље уређена држава на свету. Макар се тако говорило, онда. Додуше, Алија Сиротановић је умро у беди и потпуно заборављен. Но то је само нормалан след када постоји раскорак између теорије и праксе. То јест, између онога што се говори и онога како је стварно. А код нас такво размимоилажење вечита је појава.

Није мало грађана ни данас, поготову оних нешто старијих, који се тог социјализма сећају с носталгијом. Као, било је много добро. Лепо се живело. Сви били запослени, плате редовне, градило се... А није било баш све тако идилично. И тада је било незапослених. Само што се ондашња власт досетила па отворила границе. И народ појурио из социјалистичког раја на мрски капиталистички Запад. После с тог Запада потекле девизе. И кренуло је да се живи нешто боље. Потом су немилице узимани кредити. И тако до данас.

Истина, лепо је било у односу на ондашњи Исток. Понесеш старе фармерице, вегету или жвакаће гуме у Бугарску, Румунију или Совјетски Савез, и тамо си цар. Гледали смо на школоване људе, васпитане, начитане, као нижа бића. Све док се из социјализма није прешло на транзицију, приватизацију, реформе, једном речју – демократију. Ишли смо напред. Не баш напредно друштво, али стигосмо и у двадест први век. Премда је стандард испод онога из 1989. Ипак, неко време у демократији још смо били испред поменутих Руса, Пољака, Румуна, Бугара... За једну „црвену“ могло се од „туриста“ из ових земаља купити мноштво ствари. Бугари су копали српске кукурузе за десет немачких марака. Румуни су за исту суму надничили код српских дунђера на влашким кућеринама. Финансираних и даље парама с трулог Запада!

И тако, напред у нове радне победе. Брже, јаче, боље. До данашњих дана. Многе су се власти промениле у Србији у протеклим деценијама. Много је воде протекло овдашњим рекама и потоцима за то време. Што се не би смениле и власти? Мада неке фигуре гледамо не годинама, већ деценијама. Осим политике, ништа друго не знају да раде. Међутим, то не игра никакву улогу. Само нека је добро, успешно, све боље и боље.

Неки виде бољитак, други баш и не. Разумљиво. Не може се све опазити очима и ушима. Уосталом свако за себе мисли да је паметан, а свој мозак није угледао. Није га могао видети. Тако исто и с напретком. Једноставно треба веровати да је добро, да је све боље, а тек како ће бити, не питај. Штампа пише да напредујемо. Телевизија саопштава такве вести. Сваки дан напредујемо. У сваком погледу. Све више! Отварају се железничке станице, фабрике, граде ауто-путеви... Постојећи се одржавају. Делимично. Као и постојећи путеви нижег ранга. Чак и они које су Римљани саградили. Толико држимо до традиције. И не само да су сачуване те античке магистрале, него су и путеви из каснијих периода добили патину антике. Изгледају приближно исто!

И све тако напред у светлу будућност стигосмо до четвртог места у Европи. По стандарду, наравно. Од нас у Европи нижи стандард имају само Македонија, Албанија и Босна и Херцеговина. Остале испред себе гледамо с висине. Као Црногорац атлетичар који је био далеко заостао за другим тркачима. Али коментатор то објашњава тако што је ђетић скупио све тркаче и поћерао их пред собом! Ако у Европи има мало горих од нас, у Африци их је много више. Чак једанаест афричких држава имају ниже плате од оних у Србији. Има и бољих. Није да није. Двадесет и једна афричка економија запосленима исплаћује веће плате него што их добијају српски грађани. Чад, Зимбабве, Судан, Џибути, Намибија, Боцвана...

Дакле, има бољих, али има и ниже пласираних од нас. Ове чињенице могу само да радују. Познато је да наш народ радо одлази на „привремени“ рад у иностранство. Некада се махом одлазило у западноевропске државе, Америку, Канаду, Аустралију. Нешто касније наши гастарбајтери се нису либили ни од посла у Русији, Казахстану, Румунији, Пољској, Словачкој! Како се време изменило! Ево шансе за запослење и на афричком континенту. Зашто да наш народ не заради свој хлеб насушни у Намибији, Чаду или Судану? Верујем да би белац у црној Африци и те како био добро плаћен за свој рад. Само би морали да мењамо неке уврежене филозофске мисли. Некада смо говорили: радим као црнац! Време социјализма. Потом, радим као црнац и толико ме и плаћају! Данас можемо рећи: радим као црнац, али сам мање плаћен од црнца у Џибутију!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести