Осврт: Кочничари напретка!

Све би могло да прође без невоља, али... То је оно али што девојци срећу квари. Некад се говорило да Али и Фрејзеру срећу квари. Мислило се на Мухамеда Алија што је покварио срећу свом највећем боксерском противнику, Џоу Фрејзеру!

Овде је реч о нечем другом. Таман је Србија постала рај за стране инвестиције, надалеко позната као место јефтине а квалитетне радне снаге, кренуло запошљавање, расте стандард, углед нам се увећао у свету до неслућених висина, кад одједном Србију потресају бројни штрајкови. Радници у крагујевачком "Фијату", ваљевском "Горењу", "Гоши" и сличнима неће да раде, па то ти је.

Траже веће плате. Као мало им тридесетак хиљада динара месечне зараде. Неки зарађују и више. Чак је словеначка фирма понудила 1.000 динара сваком раднику преко плате, а ови нису задовољни. Траже пет хиљада! Ко ће ти дати четрдесет и кусур евра изнад онолике плате?

И, наравно, постоји опасност да стране фабрике ставе катанац у браву и да напусте Србију. Па нек виде радници шта ће после. Мада, искрено, мислим да до тога неће доћи. Зашто би?

Рецимо Фијат од државе Србије добија новац за плате запосленима. И, ако су тачне вести из појединих штампаних и електронских медија, Италијани српским радницима дају мање новца за њихове плате него што их држава Србија награђује! Испада да Фијат заправо и не исплаћује раднике из свог џепа, већ Србија плаћа запослене из буџета. Па што би онда неко напустио овакав пословни рај?

С друге стране где би иначе нашли такве услове привређивања? Један српски министар тврди да ће Фијат да пресели фабрику у Пољску. Међутим, пољски радници су далеко плаћенији од српских. А не верујем ни да би пољска држава плаћала своје људе да раде за странце.

Заиста је тешко лаику да проникне у заврзламе економске науке. Ипак, верујем да наши економски експерти знају шта раде и да све ово има неког смисла, само ми обични смртници не можемо да проникнемо у дубине економских замисли овдашњих експерата.

Прост човек би дао рецимо оних десетак хиљада евра дотације по раднику, које се дају страним послодавцима, неком свом земљаку. Незапосленом. Да овај уложи у какву производну делатност. Свеједно мала привреда, занатлијска радионица, пољопривреда, можда туризам. Овај би то добио бесповратно ако покрене делатност. У противном да врати паре. Морао би да хипотеком гарантује за позајмљени новац. Евентуално и кривична одговорност уколико свесно троши паре у друге сврхе од оних за шта су намењене.

А државни органи да контролишу како се паре троше. Просто да државни службеници раде посао за који су плаћени. Само такав један помак донео би епохалне резултате!

Овако српски радници раде за најниже могуће плате. Једино индијски радници су мање плаћени. Кажем, штампа тврди. Услови рада су понижавајући. И шта ће човек с то мало цркавице? Где то да потроши? Када ће држава да крене напред ако њени грађани целокупну своју зараду потроше на комуналије и храну?

Кад се више има, више се и троши. А с већом потрошњом расте стандард свих. И оних што праве ципеле и одела (неко може и то да приушти, а не само отпад са Запада), угоститеља такође, побољшаће се живот филмским и позоришним ствараоцима, грађевинарима... Једноставно постаће доступно нешто што је данас само сан!

Ово је једно мишљење. Има и другачијих, свакако. У демократији је нормално да постоји сукоб мишљења. Да не будемо малициозни, али креатори економског просперитета код нас нису за потцењивање. Опет, али! Управо они дају пример како неко може у Србији да се обогати.

Миодраг Тасић